Odeljak iz dnevnika 21. Oktobar 2009.

E, pisao sam ti. Međutim sve se obrisalo. Jebem ti ovaj komp, retardirani.Možda je sveščica ipak bolji izbor.

Ja ti otvorio dušu, sve…i blap. Nek se nosi u kurac. Mnogo sam iznerviran i ne mogu ti sve to ponovo pisati. Neki drugi put. Sad mi se plače. Mrzi me da ti pišem, ali samo ću ti reći da tako kontam da mi treba psihijatar!

Bub, napisao bi ti da te volim. Sada sam baš sentimentalan…i ne odvaja mi se od tastature.

Slušam "Nije sve tako sivo" . Možda će ti to za godinu dana biti smešno, mada ne znam zašto bi, blah.

Pišem i govorim često blah. To sam pokupio od tebe. Možda će ti to biti smešno. Nedostaješ mi. Pozvao bih te, al ti si sada u školi. Tako nisi dugo zvala. Znam nisam ni ja. Glupo. Znaš, muka mi je od ovog života. Spustio sam roletnu. Spopalo me je to raspoloženje, svi mi se gade, muka mi je od ovog usranog života. Pun mi je kurac tih svakodnevnih sitnih radnji koje nam ispunjavaju svaku poru života sa svojom banalnošću. Idi u prodavnicu, idi u školu, idi u pekaru, kod doktora, spremi sebi doručak, gledaj televiziju…skrnavo je. Zašto ne živim film?

Lupetam, mada to mislim. Zapravo, glupo mislim. To je zato što pišem, a trebao bi da legnem na krevet, plačem i čekam da prođe.

Poslednjih nekoliko reči tako podsećaju na opis nekog silovanja koji sam negde čuo. Citiram sebe " legnem na krevet, plačem i čekam da prođe." To nije ono silovanje neznanca koji te je iznenadilo. Ovo je očinsko silovanje, koje se dešava svakodnevno. To je. Život me siluje svaki dan i ja to trpim zato što nemam kud.

Gde da idem? Kako da pobegnem? To je moj život,mrzim ga kao što ta devojka mrzi svoga oca. Suprostavio bi mu se, ali nemam snage, niti znam kako.

Ona njega pita zašto?

On kaže "Zato što si lepa"

Ja pitam život zašto?

On kaže "Zato što si pametan" Nisam kriv! Zaista nisam, ne mogu biti!

Ona ga preklinje, pa nije ona kriva on je njen stvoritelj,on ju je napravio tako lepu.Nije kriva! Zašto je kažnjava?

Imam problem sa Bogom. Ti si moj stvoritelj. Napravio si me ovakvog, pa što me sada kažnjavaš? Što me ponoiživaš, degradiraš, siluješ…paf! Šamar.

Ona je na kolenima. On joj kaže otkopčavajući kaiš "Lezi na krevet"

Pa dokle će to trajati. Dokle ćeš se tako iživljavati nadamnom. Dosta mi je. Nosi se odakle si došao. Tucaj se sa svojom Biblijom i svim genocidima koje si počinio. Ti si govno, niko i ništa. Ja sam čovek i imam moć da radim sa sobom šta hoću. Možda nemam, ali imam prvo da te mrzim bar toliko.Đubre!

Prso sam…i dalje će me tucati, ovo ne pomaže,pomisli devojka, pomislim ja. Zatvorimo oči ne priodno, lepo, nego ih stisnemo i čekam da prođe. Dotle zaboravljamo na naše silovatelje i lebdimo u lepšem svetu. To su trenuci,to su sekunde, ali one su bitnije od čitavog ovog mizernog života. To je umetnost. Pobeći od ovog usranog sveta i izgraditi novi. Bog upravo umetnike kažnjava zbog tog bezbožnog čina izgradnje sopstvenog paralelnog sveta, time što se nosimo sa večitom mržnjom i nerazumevanjem svetine. Prokleti smo. Oduvek sam osećao da sam proklet, da je baš ta umetnost u mom stomaku to što me čini prokletim. Sada znam i zašto. Izgradnjom paralelnog, sopstvenog sveta ti si pobedio Boga i ako ta devojka dok bude stiskala oči pomisli na nešto lepo.Na nešto što nazivaju ljubavlju ili barem na zaljubljenost, ako pomisli na dečka sa krupnim kestenjastim očima koji ju je još u vrtiću uhvatio za ruku.Na taj nežan dodir pun ljubavi, na njeno ushićenje, na njegovu toplinu, na drhtaje svoga srca,ako taj trenutak učini večitim ona će znati da je pobedila svog silovatelja.

Pri poslednjim rečenicam sam plakao. Prijalo je.

Bez uvoda ovo postaje samo moj dnevnik.

21. Oktobar 2009.