Samoubilački post

Svi moji nepostojeći fanovi, razne utvare, duhovi, hrčkovi, voajeri i krpe mogu od sada da me čitaju na mom novom chovjek`s blogu http://chovjeksblog.wordpress.com/, jer ovaj, samo za ludake, konačno je prsao i zaista se ubio.

Obesio se. Zatekao sam ga kad je već bilo kasno.

Ne znam kako to ranije nisam primetio...Bio je pun života...šmrc...

Očekujem vaše ožalošćene i izbezumljene komentare na novom blogu. Dignite mi rejting.

Ljubim vas sve u glavic(h)e.

Odlazim ožalošćen u crnini sa muštiklom kao u Odri Heburn...dramatično i mistično.

Show must go on!

U paklu se sluša Ceca

I u raju se toleriše buka koja dolazi iz pakla.

Tortura sa progresivnog zapada

Pre nekoliko dana dobio sam mail od facebook-a. Uprkos mom skromnom poznavanju engleskog jezika uspeo sam da shvatim njihovo " upozorenje" koje je de facto obaveštenje da je moj facebook nalog ukinut iz jednog od razloga koji se u nastavku nabrajaju.

U paklu je ekipa. Tako je tu pozivanje na nasilje, širenje svih mogućih netrpeljivosti i na kraju, no ne manje bitna, meni omiljena golotinja.

Tako sam zbog par golišavih fotografija, zajedno sa svim frustriranim nacionalistima koji imaju srpsku zastavu za početnu sliku i za status " Ubi, zakolji ....... ( mesto predviđeno za manjinu po izboru)" proglašen, sokratovski, za nekoga ko kvari decu ( za koju se pretpostavlja da nikada nisu videla kurac ili tako nešto. Možda su im njihovi iskompleksirani, kauzalno visoko, viktorijansko moralni roditelji nalepili kakav smokvin list na polni organ).

No, blog trpi ono što facebook neće.

Tortura domacih pokondiranih tikvi

Preključe čitam članak pod nazivom " Vlast nameće NEKULTURU I PRIMITIVIZAM" ( pokušavam da dočaram nekulturu i primitivizam same tipografije naslova clanka). Ono što je upadljivo tragično je to što je taj članak izašao u "Blicu". Svi znamo ko nam piše....

Tu neki novinar pise o ekspanziji nekulture koju je, uz eminentne pokondirane tikve, sveo na bacanje smeća po ulici, nerednovno pozdravljanje komsija i retko posećivanje biblioteke, a potom, genijalno zaključio da je za to kriva vlast koja dozvoljava rijalitije.

Zasto oni nemaju pravo pricati o kulturi?

Većinski, svi imaju više od četrdeset godina i nalaze za shodno da pričaju o moralnom posrnuću nacije.

Neko ko je ziveo u Jugoslaviji/ Srbiji i Crnoj Gori/ Srbiji mora, pre nego sto mladima počne soliti pamet kako trebaju da ustaju starijima u autobusu, odgovoriti na niz pitanja, a između ostalih :

Da li si bio disident tokom Titove diktature ?

Da li si bio disident kad je trebalo da se kolje u ime srpstva ?

Da li si glasao za „Gradjanski savez“ tokom devedesetih?

Ima ih jos tako mnogo...

Nekulturno je da zastrašeni Titovi piniri i raznorazni koljači mladima prigovaraju sto ne govore pravilno jezik za koji su klali.

No, oni to ne vide. Bivsi ratni zavisnici i dalje osecaju crvenu maramu oko svoga vrata i danas, sa arogancijom koja izaziv mučninu, ono sto ih je ona naučila nazivaju kulturom.

Neko sa takvim pedigreom može samo da bude srećan sto mu se upućuje eufemizam kakav je pokondirana tikva.

Totura matične organizacije

Nikada nisam mislio da ću se posramiti Helsinškog, no to se desilo kada sam pročitao clanak u e-novinama iz koga sam saznao da Helsinški zajedno sa još nekim organizacijama apeluje na nadležne da ukine šund program ili da ih barem toliko oporezuje i tako onemogući televizije da ih emituju.

Istog trenutka sam ugasio svoj jazz, pustio Cecu i poceo da pišem ovaj tekst.

U odbrani kiča

Ono cega mi je zaista dosta jeste da branim grand seljadu i raznorazne fašiste. No, prinuđen sam na to iz patološkog ograničenja našeg nevladinog sektora da shvati slobodu na odgovarajući način.

Ljudi su upravo gazeći tobož neke moralne norme oslobađali ovaj svet kojekakvih gluposti i kreirali ovaj koji danas poznajemo.

Ne mislim da će ekipa sa Dvora promeniti svet, ali ovde se ne radi o tome šta ja, neki tupavi novinar ili Helsinški odbor misli, nego na sta neko ima pravo.

“Sloboda je uvek sloboda za disidenta” – Rosa Luxemburg

Ukoliko su danas disidenti fašisti ( a jesu) tu slobodu im treba dati.

Govor mržnje i pozivanje na linč je samo izmišljotina kojom se ućutkuju fašisti. Na taj način pokazujemo da nismo nista drugačiji od onih koji su nekada ućutkivali komuniste ili od onih koji danas ućutkuju liberale u deli sveta za koju se pravimo da ne postoji.

Na taj način pokazujemo da suštinski ne verujemo u demokratiju i u sposobnost pojedinca da se u jednom pluralnom drustvu, pod različitim uticajima prikloni onom obliku ponašanja koji smatra najboljim.

Na taj nacin samo pokazujemo da mislimo da smo u pravu.

No, to nije nista novo.

I inkvizicija je mislila da je u pravu.

I Hitler je mislio da je u pravu.

Nije me sramota sto nalikujemo tiranima. Sramota me je licemerja. Sramota me je zato sto mrzimo istu tu demokratiju na koju se pozivamo.

Gusim se! Sta je to? Nista, samo moj govor...

Ovaj post je minimalno napisan. On je izlepljen. Takav treba da bude. Svaki komentar bi bio suvišni pokušaj da nekog pridobijem.

Bilo jednom u zemlji zvanoj Internet:

Re: Pitanja za debatu
od aleX Lambros » Uto 11 Jan, 2011 00:28

1. U kojoj meri ste upoznati sa radom bogoslovskih fakulteta i škola u sredini u kojoj živite?

Nisam upoznat uopste, smatram to cistim gubljenjem vremena. "Теологија је у ствари само један вид митологије, тако да она не може бити академска дисциплина представљена на Универзитету самосталним факултетом." Ovome nemam sta da dodam.
Postavimo pitanje drugacije, kako bismo uvideli njegovu besmislenost. U kojoj meri sam ste upoznati sa radom masinskog/filoloskog/poljoprivrednog fakulteta u svojoj sredini (a niste student)?

2. Da li bogoslovski fakulteti u značajnoj meri utiču na delovanje crkava i verskih zajednica u okviru kojih deluju, osim što školuju verske službenike?

Predpostavljam da im daje lazan osecaj vaznosti u smislu da pored svih budalastina u koje veruju sebe ubede i u to da su nekakvi naucnici ....
ovo je jedan od najboljih viceva koje sam u poslednje vreme video/cuo (kliknuti na link):
http://www.pbf.rs/naucni-projekti

Naucni projekti?

3. Da li je po vašem mišljenju međureligijski dijalog ograničen isključivo na najviše verske institucije, tj. na verske poglavare i zvaničnike, vrhove hijerarhija, bogoslovske fakultete i sl.? Smatrate li da postoji prostor za proširivanje tog dijaloga na druge nivoe i koja je uloga bogoslovskih fakulteta u tome?

Pa komuniciraju i obicni vernici. Najcesce bombama i raketama.

4. Da li bogoslovski fakulteti obrazuju verske službenike za međureligijski dijalog? Da li ih za dijalog pripremaju samo formalno ili i suštinski?

Ne bih znao. Ali, mozda bi se neka ideja o tome mogla steci ako se pogledaju dosadasnji rezultati dijaloga koji traje vec nekih milenijum i po ... u duhu uzajamnog razumevanja i uvazavanja, naravno

aleX Lambros

Postovi: 16
Pridružio se: Sre 03 Nov, 2010 18:39


Re: Pitanja za debatu
od Milan Sitarski » Uto 11 Jan, 2011 15:54

Drage polaznice i polaznici,

apelujem na sve vas da se u preostalom delu naše forumske debate uzdržite od komentara sličnih onima koje je odgovarajući na pitanja našeg ovonedeljnog predavača izneo kolega aleX Lambros. Na ovom obrazovnom programu nema ideolosoki motivisane cenzure, ali ne želimo da se sam naziv programa - Škola tolerancije - zloupotrebljava radi njenog obezvređivanja i pretvaranja u njenu suštu suprotnost. Upravo takav efekat postiže se korišćenjem argumenata kojima u fokusu nije sama tema, pa ni stavovi učesnika debate prema njoj, koji naravno da mogu biti veoma raznovrsni i vrednosno ideološki obojeni, već sama ličnost i kompetentnost predavača, čije je prvo pitanje upućeno vama u odgovoru kolege Lambrosa okarakterisano kao besmisleno. Sličan je i efekat upotreba reči "budalaština" za stavove i verovanja bilo koje etničke, verske ili kulturne zajednice, kao i filozofske, ideološke ili političke struje mišljenja. Moram vas još jednom podsetiti na ono što sam već rekao na našem početnom susretu: da se takvi netolerantni pristupi i maniri na našem programu jednostavno ne mogu tolerisati, upravo zbog očuvanja njegove osnovne ideje.

Sve vas srdačno pozdravljam,

Milan Sitarski



Re: Pitanja za debatu
od covjek » Uto 11 Jan, 2011 18:40

Izgleda da cemo zbog povređivanja raznoraznih osećanja gušiti slobodu govora na ovom programu.
Ne znam da li je nepristojno nazvati nešto " budalaštinom", " besmislenim" ili je problem u tome što se to prosto nekome ne dopada.
U oba slučaja, spreman sam da ponovim aleX Lambrosove reči.
Ljudi imaju pravo biti nepristojni, a još više imaju pravo reći ono što misle, dopadalo se to nekome ili ne.
Branio bi to pravo i vernika koji misli da je atizam budalaština, a ne nekoga sa kime se slažem.
Tako su pitanja predavača nepristojnija, od odogovora aleX Lambrosa. Bio bih presrećan da je predavač u zabludi i da veruje da su učesnici ovog programa u skupini ljudi koji vole sebe da zovu "bogoslovski fakultet", no verovatnija je mogućnost da voli da čini da se osećamo malounima.
No, da zanemarimo pitanja. Usmerimo pažnju na tekstove. Prvi je isuviše subjektivan, dok poslednji nisam uspeo da razumem.
Hm...zašto se opet osecam maloumno?
No, to je njegovo pravo. Poštujem njegovo pravo da me pravi budalom, tako da čak neću pozvati naredne predavače da ne slede njegov primer.
Šta više odogovoriću na njegova pitanja:

1. U kojoj meri ste upoznati sa radom bogoslovskih fakulteta i škola u sredini u kojoj živite?

U mojoj sredini, Vojvodini, nema bogoslovskih fakulteta. Škole mi takođe nisu poznate. U Beogradu takođe nema bogoslovskog fakulteta, međutim ima neka skupina ljudi koji troši pare građana Srbije umišljajući da zaista mogu izučavati veru poput nauke, ali nisam upoznat sa njenim radom jer ne pripadam toj skupini.

2. Da li bogoslovski fakulteti u značajnoj meri utiču na delovanje crkava i verskih zajednica u okviru kojih deluju, osim što školuju verske službenike?

Ukoliko mislite na tu skupinu umišljenih ljudi, ponavljam da nisam upoznat kako sa njenim radom tako i sa njenim delovanjem.

3. Da li je po vašem mišljenju međureligijski dijalog ograničen isključivo na najviše verske institucije, tj. na verske poglavare i zvaničnike, vrhove hijerarhija, bogoslovske fakultete i sl.? Smatrate li da postoji prostor za proširivanje tog dijaloga na druge nivoe i koja je uloga bogoslovskih fakulteta u tome?

Oh, ako to ne može proći po partijama, zašto bi prošlo u Crkvi.

4. Da li bogoslovski fakulteti obrazuju verske službenike za međureligijski dijalog? Da li ih za dijalog pripremaju samo formalno ili i suštinski?

Ne, ja stvarno nisam u toj skupini. Ne znam šta tu nije jasno.

covjek

Postovi: 11
Pridružio se: Pon 25 Okt, 2010 14:08
Lokacija: Novi Sad, Srbija

Re: Pitanja za debatu
od Vladimir Vukasinovic » Uto 11 Jan, 2011 22:20

Драги учесници/це форума,

Са задовољством сам прочитао одговоре и коментаре на постављења питања и текстове које сам вам дао. Веома ме је обрадовала спремност са којом сте развили и проширили тематске оквире који су били постављени. Чак и они међу вама којима ова пробелматика није, на било који начин, била претерано блиска учинили су хвале вредан напор да озбиљно и словесно учествују у форумској дебати.

Међутим, код једне мање групе учесника, дошло је до озбиљног помањакања културе дијалога и свега онога што исту културу носи, конституише и детирминише: образовања, знања, социјалне ( и сваке друге!) интелигенције, толеранције и свих осталих тековина просвећених народа и цивилизованих друштава – поменутима , можда разумљивијом синтагмом речено, елементарног грађанског ( а изгледа и кућног) васпитања.

Пошто је начин на који су изоловани примерци ове групе полазника/ца – у својој неодољивој сличности са методима и теоријским поставкама корифеја ( или епигона?) онога што се некада називало Авангардом радничке класе, и њихове неутешно испразне и интелектуално сиромашне лењинистичко-троцкистичке идеологије, која је овога пута на, додуше крхким ногама млађаних баштиника повампирених идеја, искачила из историјских гробова директно на странице Бошовог форума – започели дијалог у, гле чуда, школи толеранције, такав да нити јесте нити обећава да може да буде у складу са побројаним врлинама и цивилизацијским тековинама овде вас обавештавам да са поменутима немам намеру да трошим ни време ни речи.

Ипак морам да поменем и ово – одговори и коментари који су за даљу дискују дисквалификовали поменту господу, су ме истовремено забавили и изазвали сету у мени – подсетивши ме на давно прошло детињство у, како је неко овде рекао, малом месту у Војводини и наивно ентузијастичне и аматерски амбициозне покушаје и настојања учитеља и учитељица који су и мени, као и толиикој другој деци, безуспешно покушавали да о вери, религији, теологији као науци и сличним феноменима објасне оно што је мојим несуђеним саговорницима очигледно, савршено јасно. За разлику од њих, те несрећне жртве идеолошког мрака су, у огромном проценту, биле макар пристојне. Због тога, такође за разлику од више пута поменутих лица, са њима разговоре и дискусије нисам прекинуо до данашњег дана.

Драги учесници/це и организатори, са радошћу очекујем наш сусрет на чат сесијама у, додуше, на жалост, мањем броју учесника од првобитно предвиђеног.
Vladimir Vukasinovic

Postovi: 2
Pridružio se: Sre 29 Dec, 2010 11:39

Uskoro, usledio je mail:

Postovane kolege Radosavljevicu i Kovacevicu,



Sa zaljenjem vam saopstavam da mi vase koriscenje izraza neprimerenih tolerantnom dijalogu i polemici, koji nuzno podrazumevaju medjusobno uvazavanje svih ucesnika, ne ostavlja drugaciji izbor nego da vam onemogucim ucestvovanje u chat sesijama ove nedelje. Vasi korisnicki nalozi na nasem sajtu ce stoga biti suspendovani do petka ujutru, te vas molim da do tada ne pokusavate ni da postavite nove tekstove na blog. Nadam se i snazno vam sugerisem da u daljim debatama do kraja naseg programa necete vise upotrebljavati uvredljive izraze ni prema predavacima, a ni prema ostalim polaznicima, koji nisu zasluzili da takvim izrazima budu izlozeni.



Sa nadom da cete uvaziti ovu sugestiju,



Milan Sitarski, Koordinator CIRel-a

Feminističko čitanje mita o Adamu i Evi

UNIVERZITET U SARAJEVU
FAKULTET POLITIČKIH NAUKA
IME I PREZIME: Jasmina Abazović
BROJ INDEXA: 4/II
ODSJEK: Sociologija
PREDMET: Savremene rodne studije






Tema:
FEMINISTIČKO ČITANJE MITA O ADAMU I EVI







MENTOR: STUDENT:
Mr. Amila Ždralović Jasmina Abazović

Sarajevo, maj/svibanj 2009.
Sažetak: "Biblija i Crkva su oduvijek bile najveći kamen spoticanja na putu emancipacije žena." [Elizabeth Cady Stanton] Religija je jedan od bitnih faktora koji kreira svijest o svijetu. Tako je religija utjecala i na položaj žene, interpretaciju svetih spisa, koju su muškarci pisali sebi u prilog, da bi se pokazali superiornijim u odnosu ne žene, iako za to nema nikakvog valjanog razloga koji može opravdati tu superiornost. Da je ženama tradicionlano data uloga da učestvuju u javnoj sferi, a ne privatnoj, možda bismo se borili za ravnopravnost muškaraca, možda bi oni bili ti koji su podređeni. Muške interpretacije religije su demonizirale ženu, učinile je oholom i grešnom zbog Evine znatiželje za spoznajom, a razlog za to je što žene nisu imale priliku da interpretiraju religijske spise, iako je moguća i ženska superiornost u interpretaciji, kao što je Sheakspir rekao: „I vrag može citirati sveto pismo za svoje potrebe“.
Ključne riječi: Adam/Adem, Eva/Hava, judaizam, kršćanstvo, islam.
Da mitovi nastaju jedan iz drugih nije neka tajna, a najbolji primjer za to su nam grčki i rimski bogovi. Za svakog grčkog boga postoji pandan u rimskoj mitologji. Tako je to bilo kroz cijelu povijest, pa ni judaizam, kršćanstvo, islam i mnoge druge religije nisu toga pošteđene.
Različite kulture i religije su razvile mitove o nastanku svijeta. Uvijek je tu prisutno Nadnaravno/Vrhunaravno biće kao glavni kreator. Mnogi mitovi imaju dodirnih tačaka koje ih povezuju i koje su im zajedničke, tako nalazimo sličnosti u judeo-kršćansko tradiciji i islamu sa egipatskom pričom o Postanku ili šajenskim Mitom o stvaranju, ali u ovom tekstu pažnju ćemo posvetiti judeo-kršćanskoj tradiciji i islamu, i polažaju žene u društvu na koji su utjecale ove religije. Tumačenje njihovih svetih spisa, interpretacija koju su davali muškarci je žene učinila inferiornijim u odnusu na muškarce. Islamska feministica Riffat Hasan kaže sljdeće:
„Kao rezultat proučavanja i razmišljanja, opazila sam da u islamskoj, jednako kao i jevrejskoj i kršćanskoj tradiciji, postoje tri teološke pretpostavke na kojima se bazira “super-struktura” navodne muške superiornosti. Ove tri pretpostavke su:
1) da je prvobitna Božija kreacija muškarac, a ne žena, s obzirom da se vjeruje da je žena stvorena iz rebra muškarca a to je čini drugorazrednom i izvedenom u ontološkom smislu
2) da je žena, a ne muškarac, prvenstveno odgovorna za ono što se naziva ”Čovjekov Pad” tj. izgnanstvo čovjeka iz Raja pa se zbog toga prema svim “Evinim kćerkama” treba odnositi sa mržnjom, podozrenjem i prezirom
3) da žena nije samo stvorena od čovjeka nego također i za čovjeka, što njenu egzistenciju u potpunosti čini instrumentalnom a ne fundamentalnom.“ (Riffat, 2002:4,5)
U nastavku ćemo vidjeti da Riffat Hassan ima pravo, da su sve tri religije kroz ovu prizmu izgradile stav o ženi i njenoj inferiornosti u odnosu na muškarca.
Knjiga Postanka I
(26) I reče Bog: "Načinimo čovjeka na svoju sliku, sebi slična, da bude gospodar ribama morskim, pticama nebeskim i stoci - svoj zemlji - i svim gmizavcima što puze po zemlji!" (27) Na svoju sliku stvori Bog čovjeka, na sliku Božju on ga stvori, muško i žensko stvori ih. (28) I blagoslovi ih Bog i reče im: "Rađajte se, i množite, i napunite zemlju, i sebi je podložite! Vladajte ribama u moru i pticama u zraku i svim živim stvorovima što puze po zemlji!"
Iz ovih paragrafa iz Starog zavjeta, možemo vidjeti da su muškarac i žena istovremeno stvoreni, i ovi dijelovi ne pružaju mogućnost interpretiranja o podređenosti žene muškarcu, osim ako uzmemo u obzira da imamo dva pristupa, dva različita načina poimanja nastanka svijeta: elohistički i jahvistički.
Elohistički pristup potiče od Elohim što je hebrejska riječ za Boga, ali Elohim je množina bogovi, ali se ne prevodi u množini i to se može smatrati ostatkom politeizma u kršćanstvu, ali u prevodima je to vješto izostavljeno i u jednini se Bog javlja. U biblijskoj znanosti elohistički dokument je dokument naziv za izvor, pisca ili predaju obilježenu uporabom Božjeg imena Elohim. Smatra se da se razvila u Kraljevstvu Izrael oko 750. godine prije Krista, prije pada Babilona pod asirsku vlast.
Jahvistička predaja pretpostavljeni je biblijski izvor obilježen uporabom Božjeg imena Jahve. Nastala u doba kralja Salomona (10-9. stoljeće prije Krista). Tragovi joj se nalaze u Petoknjižju: Knjizi Postanka, Knjizi Izlaska i Knjizi Brojeva. Obilježja su joj da umjesto imena Jakov upotrebljava ime Izrael, Boga prikazuje antropomorfno, kralju pridaje vrlo važnu ulogu u Izraelu. Poznata je i pod imenom Jahvist. Teorija o Jahvistu nastala je s historijsko-kritičkim istraživanjem Biblije u 18. stoljeću, ali od sredine 20. stoljeća nailazi na sve manje prihvaćanje u istraživanjima Starog zavjeta.
Ova dva pristupa imaju jako bitnu razliku u tumačenju i redoslijedu nastanka svijeta, to možemo vidjeti iz knjige The Women's Bible koju je napisala Elizabeth Cady Stanton.
„ELOHISTIC: IAOHISTIC:
Order of creation: Order of creation:
First-Water. First-Land.
Second-Land. Second-Water.
Third-Vegetation. Third-Male. Man, only.
Fourth-Animals. Fourth-Vegetation.
Fifth-Mankind; male and female. Fifth-Animals.
Sixth-Woman.“ (Stanton, 1898:19)
U nastavku Elizabeth navodi da svakako obje priče ne mogu biti istinite, ali da je na svakoj ženi da prosudi koju će priči prihvatiti, ali ona misli da je jahvistička verzija izmanipulirana od strane Jevreja da bi imali opravdanje da im se žene u braku pokoravaju. (Stanton, 1989) Ovi navodi su vjerovatno tačni jer istraživanjem Starog zavjeta kako je već ranije navedeno jahvistički pristup se sve manje prihvaća.
Knjiga Postanka II
(21) Tada Jahve, Bog, pusti tvrd san na čovjeka te on zaspa, pa mu izvadi jedno rebro, a mjesto zatvori mesom.
(22) Od rebra što ga je uzeo čovjeku napravi Jahve, Bog, ženu pa je dovede čovjeku.
(23) Na to čovjek reče: "Gle, evo kosti od mojih kostiju, mesa od mesa mojega! Ženom neka se zove, od čovjeka kad je uzeta!"
(24) Stoga će čovjek ostaviti oca i majku da prione uza svoju ženu i bit će njih dvoje jedno tijelo.
(25) A bijahu oboje goli - čovjek i njegova žena - ali ne osjećahu stida
To što je žena stvorena iz rebra ne govori o njenoj inferiornosti, posebno ako uzmemo u obzir da je muškarac stvoren od blata, prašine, najniže materije, iz ništavila, zar žene koja je stvorena od muškarca, od žive tvari da bude podređena muškarcu? „Od čovjeka uzeta“ izriče jednakost čovjeka i žene, ona nije ovdje prikazana kao niže biće, polučovjek, objekat ili ropkinja, nego kao dostojanstvena osoba pozvana kao i Adam na stvaranje odnosa s Bogom. Nakon stvaranja svijeta Bog je stvorio muškarca i ženu, jer Adamu je bila potrebna pomoć kao što je on sam, biće poput njega, s kojom može graditi svijet, jer sve što je Bog stvorio, stvorio je u paru, pa tako i muškarca i ženu. Ako gledamo naučnu evolucija razvoja čovjeka iz nižih nerazvijenih bića izlaze viša i savršenija bića, zar u tom smislu žena koja je stvorena iz čovjeka nije više i savršenije biće od njega samoga? U ovoj rečenici „'od čovjeka uzeta..' neki su vidjeli inferiornost žene, da je ona podložna mužu, polučovjek. Ali takvo tumačenje mogu imati samo oni koji smatraju da je podrijetlo važnije od konačnog djela, da je primati baleženije nego davati.“ (Tomić, 1996:591)
Knjiga Postanka III
(1) Zmija bijaše lukavija od sve zvjeradi što je stvori Jahve, Bog. Ona reče ženi: "Zar vam je Bog rekao da ne smijete jesti ni s jednog drveta u vrtu?"
(2) Žena odgovori zmiji: "Plodove sa stabala u vrtu smijemo jesti.
(3) Samo za plod stabla što je nasred vrta rekao je Bog: 'Da ga niste jeli! I ne dirajte u nj, da ne umrete!'"
(4) Nato će zmija ženi: "Ne, nećete umrijeti!
(5) Nego, zna Bog: onog dana kad budete s njega jeli, otvorit će vam se oči, i vi ćete biti kao bogovi koji razlučuju dobro i zlo."
(6) Vidje žena da je stablo dobro za jelo, za oči zamamljivo, a za mudrost poželjno: ubere ploda njegova i pojede. Dade i svom mužu, koji bijaše s njom, pa je i on jeo.
(7) Tada se obadvoma otvore oči i spoznaju da su goli. Spletu smokova lišća i naprave sebi pregače.
(8) Uto čuju korak Jahve, Boga, koji je šetao vrtom za dnevnog povjetarca. I sakriju se - čovjek i njegova žena - pred Jahvom, Bogom, među stabla u vrtu.
(9) Jahve, Bog, zovne čovjeka: "Gdje si?" - reče mu.
(10) On odgovori: "Čuo sam tvoj korak po vrtu; pobojah se jer sam go, pa se sakrih."
(11) Na to mu reče: "Tko ti kaza da si go? Ti si, dakle, jeo sa stabla s kojega sam ti zabranio jesti?"
(12) Čovjek odgovori: "Žena koju si stavio uza me - ona mi je dala sa stabla pa sam jeo." (13) Jahve, Bog, reče ženi: "Što si to učinila?" "Zmija me prevarila pa sam jela", odgovori žena.
(14) Nato Jahve, Bog, reče zmiji: "Kad si to učinila, prokleta bila među svim životinjama i svom zvjeradi divljom! Po trbuhu svome puzat ćeš i zemlju jesti sveg života svog!
(15) Neprijateljstvo ja zamećem između tebe i žene, između roda tvojeg i roda njezina: on će ti glavu satirati, a ti ćeš mu vrebati petu."
(16) A ženi reče: "Trudnoći tvojoj muke ću umnožit, u mukama djecu ćeš rađati. Žudnja će te mužu tjerati, a on će gospodariti nad tobom."
(17) A čovjeku reče: "Jer si poslušao glas svoje žene te jeo sa stabla s kojega sam ti zabranio jesti rekavši: S njega da nisi jeo! - evo: Zemlja neka je zbog tebe prokleta: s trudom ćeš se od nje hraniti svega vijeka svog!“
(18) Rađat će ti trnjem i korovom, a hranit ćeš se poljskim raslinjem.
(19) U znoju lica svoga kruh svoj ćeš jesti dokle se u zemlju ne vratiš: iz zemlje uzet si bio - prah si, u prah ćeš se i vratiti."
(20) Svojoj ženi čovjek nadjene ime Eva, jer je majka svima živima.
(21) I načini Jahve, Bog, čovjeku i njegovoj ženi odjeću od krzna pa ih odjenu.
(22) Zatim reče Bog: "Evo, čovjek postade kao jedan od nas - znajući dobro i zlo! Da ne bi sada pružio ruku, ubrao sa stabla života pa pojeo i živio navijeke!"
(23) Zato ga Jahve, Bog, istjera iz vrta Edenskoga da obrađuje zemlju iz koje je i uzet.
(24) Istjera, dakle, čovjeka i nastani ga istočno od vrta Edenskog, pa postavi kerubine i plameni mač koji se svjetlucao - da straže nad stazom koja vodi k stablu života.
Iz ovog dijela knjige Postanka vidimo da se Adamu kao najveći grijeh uzima to što je ženu poslušao jer Bog im je oboma zabranio da jedu voće sa zabranjenog drveta. Zmija je navela Evu da jede sa zabranjenog drveta, a zauzvrat, Eva je navela Adama da jede sa njom. Kad je Bog ukorio Adama zbog toga što je uradio, Adam je svalio svu krivicu na Evu; „Žena koju si mi dao da bude uz mene, ona mi dade s drveta, i jedoh.“
Život Adama i Eve je starozavjetni apokrif o životu prvih ljudi protjeranih iz Edenskog vrta. I iz ovoga dijela Starog zavjeta potiče slika Eve kao zavodnice i koja je rezultirala ekstremno negativnim položajem žene u judeo-kršćanskoj tradiciji. Tako imamo primjer Jevreja koji se svako jutro obračaju Bogu sa molitvom: : „Slavljen neka je Bog, Kralj svemira Koji me nije načinio ženom.“ I ovdje možemo vidjeti diskriminaciju žene koja je izazvana vjerovanjem u istočni grijeh gdje je žena demonizirana, i to je način da muškarac zagospodari ženom, jer ona je predstavljena kao niže biće koje treba da nosi svoj grijeh, grijeh svog muža Adama jer ga je navela da jede sa drveta Spoznaje, zbog toga ih je Bog prokleo i nikad im nije oprostio i zato se cijeli svijet rađa u grijehu, i zato je Bog morao žrtvovati Isusa na križu kako bi svijet oslobodio Evinog grijeha, ali i danas je ona kriva za svoj i Adamov grijeh što su jeli sa drveta Spoznaje, za grijeh cijelog čovječanstva i za Isusovu smrt. „Za sve žene se vjerovalo kako su od svoje majke, biblijske Eve naslijedile i krivicu i prepredenost. Shodno tome, sve su bile nepouzdane, moralno inferiorne, i slabe. Menstruacija, trudnoća i porod smatrali su se kao kazna za vječni grijeh prokletog ženskog spola.“ (Sherif, 2008:3) Ovdje svi pričaju o Evinom grijehu, a niko nije pomislio da je Eva bila željna znanja i da je Adam bez protesta uzeo jabuku od Eve da je pojede, ali da se Bogu kukavički pravdao kako ga je Eva navratila da jede, pokušao se zaštiti od njenog postupka, zar u ovoj priči muškarac koji se kukavički ponaša, i krivi ženu za počinjeni grijeh dobija titulu superiornijeg bića? Čudno je to, kako se iz ovoga iskonstruisala superiornost muškarca, razlog za to je vladavina muškaraca u javnom životu koji su konstruisali priču na onaj način na koji su željeli u svoju korist, okrivili su Evu za grijeh, a svoj kukavičluk su sakrili. Ali ova interpretacija nastanka života dugo je utjecala na položaj žena u društvu, i religiji koja je na njih gledala kao na grešnice i izopačena bića koja su manje vrijedna, zato u Bibliji, odnosno Starom i Novom zavjetu imamo još mnoga mjesta koja diskriminiraju ženu:
„Bolja je zloća muška nego dobrota ženska; od žene potječe sramota i ruglo.” (Knjiga Sirahova 42,14)
„Ako se kći kojeg svećenika oskvrne podavši se javnom bludništvu, ona oca svoga skvrne, pa se mora na vatri spaliti.“ (Levitski zakoni 21,9)
„Malena je svaka zloća prema zloći ženskoj: neka je snađe kob grešnička! Ne daj se zavesti ljepotom ženskom i ne žudi za ženom. Od žene je grijeh počeo i zbog nje svi umiremo.“ (Knjiga Sirahova)
„Otkrih da ima nešto gorče od smrti - žena, ona je zamka, srce joj je mreža, a ruke okovi; tko je Bogu drag, izmiče joj, a grešnik je njezin sužanj.“ (Propovjednik 7,26)

„Kao u svim Crkvama svetih, žene na Sastancima neka šute. Nije im dopušteno govoriti, nego neka budu podložne, kako i Zakon govori. Žele li što saznati, neka kod kuće pitaju svoje muževe jer ružno je da žena govori na Sastanku.“ (1 Korinćanima 14,34-35)
„Žena neka u miru prima pouku sa svom podložnošću. Poučavati pak ženi ne dopuštam, ni vladati nad mužem, nego - neka bude na miru. Jer prvi je oblikovan Adam, onda Eva; i Adam nije zaveden, a žena je, zavedena, učinila prekršaj. A spasit će se rađanjem djece ako ustraje u vjeri, ljubavi i posvećivanju s razborom.“ (I Timotej 2, 12-15)

„Podložni budite jedni drugima u strahu Kristovu! Žene svojim muževima kao Gospodinu! Jer muž je glava žene kao i Krist Glava Crkve - On, Spasitelj Tijela. Pa kao što se Crkva podlaže Kristu, tako i žene muževima u svemu!“ (Efežanima 5,21).

Ako uzmemo u obzir i treću monoteističku religiju, islam vidjećemo da i muslimani vjeruju da je žena stvorena iz Adamovog/Ademovog rebra, i muslimani kao kršćani i jevreji smatraju ženu inferiornijom iako za to u Kur'anu nema uporišta, i tako na jednom mjestu stoji:
„A ti, o Ademe, i žena tvoja u Džennetu stanujte i odakle god hoćete jedite, samo se ovom drvetu ne približujte, da se prema sebi ne ogriješite!” I šejtan im poče bajati da bi im otkrio stidna mjesta njihova, koja su im skrivena bila, i reče: “Gospodar vaš vam zabranjuje ovo drvo samo zato da ne biste meleki postali ili da ne biste besmrtni bili”, - i zaklinjaše im se: “Ja sam vam, zaista, savjetnik iskreni!” I na prevaru ih zavede. A kad oni drvo okusiše, stidna mjesta njihova im se ukazaše i oni po sebi Džennetsko lišće stavljati počeše. “Zar vam to drvo nisam zabranio?! - zovnu ih Gospodar njihov - “i rekao vam: “Šejtan vam je, zbilja, otvoreni neprijatelj.” “Gospodaru naš”, - rekoše oni - “sami smo sebi krivi, i ako nam Ti ne oprostiš i ne smiluješ nam se, sigurno ćemo biti izgubljeni.” (Kur’an, 7:19-23) Bog je oprostio Ademu i Havi, ona ne nosi grijeh cijelog čovječanstva kao u judeo-kršćanskoj tradiciji, i nju ne prikazuje kao zavodnicu, već stavlja podjednaku krivnju na njih dvoje, što možemo vidjeti iz gore navedenog ajeta iz Kur'ana. Iako ne postoji u Kur'anu uporište za inferiornost žena ona se ipak navodi u hadisima dvojice najautoritarnijih autora u islamu Sahih al-Buhari i Sahih Muslim.
1. „Lijepo postupajte sa ženama, jer je žena stvorena od rebra, a najnakrivljeniji dio rebra je njegov gornji dio, pa ako pokušate da ga ispravite, slomit će se, a ako ga ostavite kakvo jeste, bit će i dalje iskrivljeno. Zato postupajte lijepo sa ženama.“
2. „Žena je kao rebro, ako je pokušate ispraviti, slomit će se. Zato ako želite da imate koristi od nje, okoristite se (njome) dok još ima iskrivljenosti (u njoj).“
3. „Ko god vjeruje u Allaha, dž.š., i Sudnji Dan neka ne uznemirava svoga komšiju. I savjetujem vam da se brinete o ženama, jer su stvorene od rebra, a najiskrivljeniji dio rebra je njegov gornji (viši) dio; ako pokušate da ga ispravite, slomit će se a ako ga ostavite, ostat će iskrivljen, pa vas zato upozoravam da vodite računa o svojim ženama.“
4. „Žena je kao rebro. Kada pokušate da ga ispravite, slomit će se. A ako je ostavite na miru, imat ćete koristi od nje a(li) će iskrivljenost ostati (u njoj).“
5. „Žena je stvorena od rebra i nema načina da se ispravi; zato ako želite da imate koristi od nje, okoristite se dok je još iskrivljenosti u njoj. A ako pokušate da je ispravite, slomit ćete je, a slomiti je znači razvesti je.“
6. „Onaj ko vjeruje u Allaha, dž.š., i Drugi svijet, ako vidi nešto treba da govori dobro o tome ili da šuti. Postupajte lijepo sa ženama, jer je žena stvorena od rebra a najiskrivljeniji dio rebra je njegov vrh. Ako pokušate da ga ispravite slomit ćete ga, a ako ga ostavite, ostat će i iskrivljenost, pa zato lijepo postupajte sa svojim ženama.“
I u ovom slučaju društvene prilike su učinile svoje, muškarci koji su prisutni u javnoj sferi su stvorili koncept inferiornosti žene, i muškarci su ti koji pišu hadise i postavljaju sud o ženama i njihovom položaju u društvu koji je sveden samo na odgajnje djece i staranje o kućanstvu, zbog toga danas imamo najveći broj nepismenih žena iz muslimanske populacije.
Danas u svijetu imamo veliki broj feministica i aktivsta za ravnopravnost žena, ponovo se tumače sveti spisi, ženi se daje uloga u društvu koja joj pripada, danas žene imaju mogućnost da se bave poslom kojim žele iako oni spadaju u domen javne sfere, žene su samostalne, muškarci više nemaju dominaciju nad ženama. Sa naših prostora u tom aktivizmu za prava žena ističe se dr. Zilka Spahić-Šiljak, koja opisuje situaciju u Bosni i Hercegovini, koja je i dalje nepovoljna po položaj žene. Zakonska regulativa je riješena po tom pitanju, imamo Zakon o ravnopravnosti spolova, koji ima jako puno nedostataka ali to je prvi korak pri rješavanju diskriminacije nad ženama. Formalno položaj žena danas bi trebao biti povoljniji u odnosu na period iz socijalizma, ali participacija žena u javnoj i političkoj sferi je znatno manja u odnosu na socijalizam.
Stupanjem na scenu nacionalističkih struja devedestih godina prošlog stoljeća, uloga žene je ponovno reducirana na njenu privatnu sferu, na to dr. Zilka Spahić-Šiljak kaže:
„Muslimani, pravoslavci i katolici u BiH imaju istovetan odnos prema ženi – mesto joj je u kući, a najvažniji zadatak da odgaja decu.“ (http://www.vesti.rs/exit/Kuran-i-Biblija-ne-diskriminisu-zenu-vec-njihovi-interpretatori.html)
Infiltracija religije u javni život nakon pada socijalizma je odigrala veliku ulogu u položaju žena u društvu, tako religijske vođe javno pozivaju na tradicionalnu ulogu žene koja joj pripada po interpretaciji svetih spisa, ponekad se javno religijske vođe bave prozelitizmom, objašnjavaju u kojoj religijskoj tradiciji se žena najbolje može ostvariti, kao da na taj način priželjkuju nove sljedbenike, nude ženama najbolju opciju, one samo treba da je prihvate.
Dr. Zilka Spahić-Šiljak je izrazila neslaganje sa takvim stavovima: „Ne slažem se sa tom ocenom. Svi sveti spisi, sami po sebi, ne diskriminišu ženu, ali problem nastaje u interpretaciji. Sva tumačenja su kreirali muškarci. Zato ne mogu da tvrdim da je žena najbolje ostvarena u judaizmu, hrišćanstvu ili islamu. Mislim da svaka religijska tradicija nudi okvir u kojem se može graditi ravnopravnost između žene i muškarca.” (http://www.vesti.rs/exit/Kuran-i-Biblija-ne-diskriminisu-zenu-vec-njihovi-interpretatori.html)


Literatura:
Knjige:
1. (1992): BIBLIJA ILI SVETO PISMO STAROG I NOVOG ZAVJETA, Izdanje Biblijskog društva, Zagreb
2. Sherif, Abdel Azem (2008): ŽENA U ISLAMU NASPRAM ŽENE U JUDAIZMU I KRŠĆANSTVU, http://blog.islamski.org/zena-u-islamu-naspram-zene-u-judaizmu-i-krscanstvu

3. Stanton, Elizabeth (1898): THE WOMAN'S BIBLE, http://www.sacred-texts.com/wmn/wb/index.htm

Tekstovi iz časopisa:
1. Tomić, Celestin (1996): ŽENA OD MUŽA, http://hrcak.srce.hr/file/3404.
2. Riffat, Hassan (2002): RELIGIJSKI KONZERVATIZAM: FEMINISTIČKA TEOLOGIJA KAO SREDSTVO BORBE PROTIV NEPRAVEDNOG TRETMANA ŽENE U ZAJEDNICAMA (KULTURNIM SREDINAMA) MUSLIMANA, www.znaci.com
Internet stranice:
1. http://www.vesti.rs/exit/Kuran-i-Biblija-ne-diskriminisu-zenu-vec-njihovi-interpretatori.html
2. http://www.magicus.info/pr2.php?id=3915

Da li sam dovoljno srbin da prođem Bulevarom?

Baš kao što vas pri požaru ili nekoj drugoj nepogodi niko ne pita koje ćete cipele nazuti ili kaput ogrnuti već bosonogi istrčavate, što brže, iz kuće, tako i u svim ostalim vanrednim situacijama nemoguće je brinuti o detaljima.
U ratu, ne postoje delikateni prelazi. Postoje oni i mi. Finese između ta dva tabora ostavljaju se mirnodopskom vremenu kada je anomozitet manji, a vremena i volje za istraživanje istih ima na pretek.

VAŽNO OBAVEŠTENJE:

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre:
Srbija je u ratu.
Vrlo je bolno što to, međutim, samo ja primećujem. Virdžinija Vulf se ubila zgađena ratom. Toliki bol utiče na moje rasuđivanje takođe, a pogotovo na sećanje. Ono se pretvorilo u hrpu slika bez reda i smisla.
Izdvojio bih pet najupečatljivijih:

Prva slika: Beograd gori, ja igram monopol.
Sada se pitam da li je tada počeo rat ili dan ranije kada su srpske dveri pozvale na " nenasilnu" porodičnu šetnju.

Druga slika: Huligani osvajaju Evropu. Invazija na Đenovu.

Treća slika: Dečak sa dugom kosom je napadnut u Novom Sadu.
Razlog napada: Njegova kosa.

Četvrta slika: Bulevar Oslobođenja mi se čini nebezbedniji nego ikad. Da li će ga preći? Da li će me primetiti? Da li sam ja sledeći?
Čuvari srpstva u šuškavim trenerkama, pijačarskim patikama i kapuljčama na glavi kreću se u čoporima. Ja sam sve što oni nisu. Njihov antipod. Da li sam dovoljno srbin da prođem Bulevarom?

Peta slika: Vraćamo se T. i ja sa " Šišanja". Ukazuje mi na posledice invazije na Beograd - razbijeni izlozi.
Pod utiskom od filma vičem: " Ko jebe Srbiju!"

Rat prve i druge Srbije u pet slika.
Rat sveštenika, naroda, huligana, Guče, ćirilice, Emira Kusturice, nacionalizma, srpstva, tradicionalizma i rusofilije protiv nevladinog sektora, građanstva, EXIT-a, Biljane Srbljanović, latinice, individualizma, evropeizma i liberalizma.
Ne treba biti genije da se shvati u koji tabor ide Vasko Popa i njegova pesma " Kalenić"

KALENIĆ (Vasko Popa)

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

On naravno nije oličenje prvog tabora, ali u mirnodopskim vremenima. Baš kao što je ćirilica obično pismo. Naravno da jeste. Uostalom, ja pišem ćirilicom. No, kad međuprostor u vanrednim situacijama isčezne ona pripada prvom taboru.
Tako se " Kalenić" u vremeni sukoba može tumačiti i savršeno uklopiti u prvi tabor.
Anđeo koji čuva srpski narod uvek je na oprezu i ne vraća mač u korice jer on ima mnogo neprijatelja. Ali zašto anđeo ima toliko problema da nas odbrani. Zašto imamo toliko neprijatelja?
Miloše, kakvo je to pitanje! Pa mi smo nebeski narod. Naše je carstvo nebesko, dok velike sile vladuju prljavim, materijalnim ovozemaljskim svetom. Oni su zavisni. Njihov problem sa Srbijom nije uzrokovan genocidom u Srebrenici ili etničkim čišćenjem na Kosovu. Naš problem sa njima je zasnovan na njihovoj zavisti. No, dobro je pa mi pri sebi imamo anđela koji će nas braniti od njih, zavisnih zlikovaca.
Neki ljudi bukvalno veruju u ovu priču, a uz pomoć nje se gradi ksenofobično, fatalističko društvo gde verska dogma i nacionalizam gospodare zdravim razumom.
Samo neko ko nije svestan da smo u ratu, što mu ne treba uzeti za zlo, je mogao staviti "Kalenić" rame uz rame i samim tim kao ekvavlent " Procesu" ili " Strancu" koji se bavi ljudskom individualnošću, specifičnošću i neprihvaćenošću posmatranu kroz ateističku prizmu. U burnim vremenima to je veliki nesklad.

Naravno da nisam u pravu. Vrlo verovatno pristupam površno, sa predrasudama, vadim iz konteksta i etiketiram. Time, pod izgovorom vanrednog stanja, zaboravljam na najveću vrednost savremenog doba - toleranciju.
No, ne treba se zavaravati da bilo koji drugi učenik ili građanin neće pristupiti delu na isti način čak i u mirnodopskim vremenima.
Pravdam svoju eventualnu nepromišljenost i ostrašćenost ljudskim pravom da budem takav. Ukoliko ljudska prava proizilaze iz ljudskosti, odnosno ljudskog, nije li ljudski osećati strah?
Nije li ljudski mrzeti tiranina, njegove lakeje, pa čak i one indiferentne u vezi njegove tiranije?
Ne mogu se pretvarati da verujem da se oni koji pozivaju na linč protive nasilju.
Ne mogu se pretvarati da u pesmi " Kalenić" vidim plodno tlo za korove poput nacionalizma, ksenofobije i militarizma koji masovno proizvode " čuvare srpstva" sa famoznim kapuljačema na glavama, zbog kojih moj brat pati, moj drug je napadnut, a ja drhtim od straha.

Happy End

Pisano u Sarajevu. Najverovatnije posle prekucano i objavljeno na blogu.
U jednom sam od onih sterilnih, fancy kafića. Novi dizajn šoljica i njihovih tanjirića je smeten. Dopada mi se ( čuj, kad se meni nije dopadalo nešto što je smeteno). Bit će pravi hit! Ima i pravo mesto za keksić. "Pravo" ljudi u Sarajevo često govore. Preveo bi ga kao zaista, stvarno, de facto.
No, kada smo kod šoljica, seća li se iko male okrnjene šoljice iz " Lepotice i zver"? S obzirom da sam imao priliku pre nekoliko nedelja pogledati par Diznijevih crtanih filmova, racionalno ih analizirajući, shvatio sam koliko mogu biti bizarni, no s druge strane uspeo sam povezati, konkretno već pomenutu " Lepoticu i zver", sa predstavom sebe, Srbije i predstojeće, većini već poznate, parade ponosa.
Dakle, počnimo. Crtani počinje u vitražu. Princu, plemiću ili samo razmaženom bogatašu na vrata kuca odvratna starica, traži mu nešto il šta već. On je otera, a ona baci kletvu na njega, njegov zamak i čitavu poslugu.
Čekaj malo matora!
Kao prvo, da je na mene svaki prosjak bacio kletvu zato što sam mu zalupio vrata ispred nosa do sad bih bio tiranosaurus, a ne obična zver.
No, ajde da kažeš. Popularno može joj se Ona ima moći, naši Romi jedva govore srpski. Ne može se baš porediti.
Opet, zašto poslugu? Razumem razljutio je princ, ali šta je posluga tu kriva?
Draga, da kolektivna krivica postoji Srbi bi već stoput bili genocidni narod, a ukoliko bi Miškovića osudili za lopvluk zajedno sa njim bi morala u ćuzu svaka kasirka koju je zaposlio.
Dalje nas priča vodi u neko raspevano selo. Čitaj Srbija. Tu je neka devojka, odnosno lepotica i glavna junakinja po imenu Bel i ona čita knjige, seljaci je ne kontaju i mašta o nekom drugom, boljem svetu. Ja se momentalno indentifikujem sa njom.
Ona ima uvrnutog ćaleta čija sranja mora da ispravlja i tako ona sticajem okolnosti postaje taoc zveri. No, eto, njoj je tamo lepo. Ima veliku bibilioteku, posluga, odnosno posuđe i nameštaj su divni, a i zver se trudi i tako vremenom ona njega nekako zavoli. Paf! Zavoli. Hmmmmm... Ona zavoli zver. Nešto kao životinja. TA DEVOJKA JE ZOOFIL! Niko to nije primetio?
Još sve peva pesmicu na snegu, poput neke sedmakinje, kako se zaljubljuje u njega. Hej, devojko bolje se zapitaj za svoju seksualnost.

Opet njen smotani ćale uprska stvar.
Gaston ( gari koji se pali na Bel) nađe interes da popali masu, napriča im da će im zver pojesti decu i da u tom zamku žive nakaze i da ih treba poubijati. Bel ih brani. Objašnjava im kako je zver zapravo divna, ali nju, jelte, niko ne sluša i kreću u napad na zamak.

Uz sledeće korekcije lako se uviđa povezanost između naše sadošnjosti i crtanog filma:

Gaston - razne fašisoidne vođe koji iza čitave propagande imaju dakako sopstveni interes.

Seljaci - razni navijači, dokona, priglupa, izmanipulisana masa

Zver, njegova posluga pretvorena u nameštaj i posuđe - GLBT populacija

Bel - tu i tamo po koja individua liberalnih shvatanja, nevladin sektor itd.

Znači čita se ovako:

Razne fašisoidne vođe nađu privatni interes da izmanipulišu razne navijače da su gejevi bolesnici koji samo snižavaju natalitet,šire AIDS i još hoće paradirati našim hetero ulicama. Shodno tome, da ih sve treba poubijati ili bar dobro nalemati. Nevladin sektor i individue koji su pročitale više od dve knjige u životu ih brane, objašnjavaju im da je izbor partnera spada u osnovne ljudske slobode i prava, no razularena masa ih, baš kao i Bel, ne sluša i oni kreću u napad na paradu.

Dalje u crtanom zver se skoro predaje, no kada ugleda Bel on skuplja snagu i nekako napuca Gastona. Posle se, zahvaljujući lepoticinoj ljubavi zver pretvara u princa.

HAPPY END

Tako je bilo u crtanom filmu. Kakav nas END u stvarnosti očekuje saznaćemo za nekoliko dana. Ja navijam za happy end. No ko sam ja. Samo još jedan zoofil više. Čovek koji bi trebao da se zapita nad svojom seksulnošću i uverenjima. No čak i da gejevi jesu smeteni, kao što rekoh na početku posta za šoljicu, kada je to bilo da se smeteno meni nije dopalo.

Koga više voli čika policajac?

Negde su to samo čike u plavim uniformama. U Srbiji... oni su mnogo više.

Bio je petak, Babulin rođendan koji je slavio ispod mosta i svi su bili tamo. Svi, pa čak i ja, osvedočeni ili kako kažu true no lifer.

Nema veze sa temom:
Imao sam jednom zanimnjivu raspravu o tome. Neću je preneti doslovno, ili kako kažu true, jer obožavam obimno da upotrebljavam i zloupotreblajavam umetničku slobodu, a i uvek sam gubio u igri memorije:

" Gde izlaziš u subotu?"

" Nigde."

" Aha...a što?"

" Ja ne izlazim."

"Zju, koji si ti no lifer."

" Dear X. To što se ne zabavljam na način na koji se ostali nazovi ljudi zabavljaju ne znači da sedim na face-u i da nemam život, što si ti X. verovatno pomislio jer tebi je vrlo verovatno face jedina alternativa izlaženju.
No ti X. sigurno ne znaš čime se bavim po mračnim kutovima svoje minijaturne sobe. Možda čitam neku fenomenalnu knjigu, pišem blog, dnevnik ili roman ili gledam film, možda porno film. Možda gledam mnogo porno filmova i masturbiram do besvesti. Možda se bavim aktivizmom, fašizmom ili dadaizmom i mnogim stvarima koje se završavaju na -om. Radim svašta, no to svašta, nažalost, ne uključuje izlaženje. Uprkos tome, svoj život smatram ispunjenim i ne znam zašto bi se verovalo da život nemam."

" Ne izlaziš, nemaž život. Tačka." rekao je X. i ja sam se dogmatično pokorio njegovoj autoritarnosti tako da se od tad smatram no liferom.

Nastavak...

Sve je strava. Mnogo alkohola, mnogo usta, mnogo mononukleoze. U međuvremenu lažem jednu personu da su mi Marko i Fana braća i da se tucam sa njima. Izgleda da veruje. Da probamo nešto radikalnije, hmmmm....o, da! Saša tuca našu sestru. Idi ga pitaj da li tuca svoju sestru.
Ona mi je rekla da veruje da sam biseksualan.
"Bi, gej, ili latentni gej. Želiš reći da imam curu za pokazat, a da se kući krešem sa frajerom (odnosno u tom konkretnom slučaju sa braćom. Omm. pa to je grupnjak!)."

"Ne, baš si bi." nije izgovorila tu tvrdnju dovoljno autoritarno, pa sam se našao zbunjen i zapitan da li trebam toj tvrdnji da se dogmatično pokorim.

Na neki način, ona jeste u pravu. Jedan true
strejt gari bi kao mali morao želeti postati policajac. Ja nikada nisam imao takve želje. Nisam razmišljao o policajcima kao mali. Sada razmišljam o policajcima često, što nikako ne može značiti da sam strejt jer ja se policajaca gotovo iracionalno plašim, frustriran sam pričama o batinama mokrim novinama itd. Negativna predstava o policiji i nije preterano muževna. Tako da na osnovu raspoloživih podataka mogu da zaključim da sam kao mali, indiferentan prema policiji, bio bi, dok sam danas, ovako zaplašen od njih, gej. Mada, postavlja se pitanje šta je sa silnim huliganima i navijačima. Oni takođe imaju negativnu, nemuževnu predstavu o policiju, baš poput mene. Postoje dve opcije. Ili su navijači gej ili ja sa navijačima imam neke sličnosti....( posle ultrakratkog razmišljanja). Navijači zu gej.
Tamara se napila, plakala i dok pokušava tako pijana nešto da mi kaže, ugledah jednog čiku u plavoj uniformi. Da, tu su još dvoje.

" Tamara..."

Tu su i kola. Više kola.

" Tamara, policija..."

" Boli me kurac, mi pričamo..."

Prilazi nam i...dubok glas. Onakav kakav očekuješ od jednog policajca.

" Sklanjajte se odatle!" dovoljno autoritarno rečeno da se odmah dogmatično pokorim.

Posle malo gužve, osmeh izazvan pogledom na jednog brkatog, dobelog policajca, onako true , kao iz crtaća i malo Sašine ludosti zahvaljujući kojoj smo uspeli da zbrišemo, našao sam se kući.

Koji dan kasnije čujem da su dva huligana, normalno geja, nakautirali par devojaka i dva fina dečka. Jednog je odvalio u nos tako da sada -Prim. prev. sad mu je nos otekao i poput je mog.
To se odigralo, tačno iznad glava čika u plavom. Odnosno, na duginom mostu, dok su se oni rasterivali decu u crnom, jer su ona zasmetala nekoj babi koja, prdpostavljam, živi u mostu...

Zaključak: Policija ne voli alternativce ( pankeri, metalci, emosi, rokeri, glameri... podvodim sve što ne šljašti), dok je sa gejevima u odličnim odnosima i čak im dopušta da se izvuku kada tuku ljude pred njihovim očima. Uopšte ne sumnjavam da će iz tolike ljubavi policije prema gej populaciji ove godine parada ponosa uspeti.

Selbsttierquälerei

Selbsttierquälerei jeste Ničeova kovanica. Tierguälerei znači okrutnost prema životinjama ili, doslovno, mučenje životinja; Ničeova kovanica naznačava da ta vrsta samomučenja obuhvata umrtvljivanje životinjske prirode u čoveku.

DRUGA RASPRAVA

"KRIVICA", "NEČISTA SAVEST" I SLIČNO


1.

Odgajiti životinju koja sme obećati — zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatak koji je priroda postavila sebi u odnosu na čoveka? Zar to nije pravi problem čoveka?... Da je taj problem u velikoj meri rešen, mora utoliko čudnije izgledati onome ko u potpunosti ume da ceni snagu koja deluje suprotno, snagu zaboravnosti. Zaboravnost nikako nije samo obična vis inertiae, kako to veruju površni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstrožem smislu pozitivna moć kočenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono što smo samo mi doživeli, iskusili, usvojili, u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduševljavanje") stiže do svesti isto tako malo kao ceo hiljadostruki proces u kome se zbiva naše telesno ishranjivanje, takozvano "utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i borbom uslužnih organa našeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih; malo mira, malo one tabula rasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za otmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predviđanje, predodređivanje (jer naš organizam je oligarhijski uređen) — to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako reći, čuvarke duševnog reda, mira, lepog ponašanja: iz čega se odmah može videti kako bez zaboravnosti ne bi moglo biti nikakve sreće, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadašnjosti. Čovek kod koga je ovaj aparat oštećen i prestane da radi može se uporediti sa dispeptičarom (i ne samo uporediti), on ni sa čim ne izlazi "nakraj"... I baš ova nužno zaboravna životinja kod koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkog zdravlja, obrazovao je u sebi i jednu suprotnu moć, pamćenje, pomoću koga se zaboravnost isključuje u izvesnim slučajevima — naime u slučajevima kad treba dati obećanje: dakle, nije to samo pasivno ne-moći-se-osloboditi jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate reči s kojom ne može da se izađe nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje onoga što se jednom htelo, jedno pravo pamćenje volje: tako da se između prvobitnog "ja hoću", "učiniću", i pravog rasterećenja volje, njenog čina, može bez dvoumljenja umetnuti svet novih, stranih stvari, okolnosti, čak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje. A šta to sve pretpostavlja! Koliko je čovek, da bi tako mogao unapred da raspolaže budućnošću, morao najpre naučiti da razlikuje nužno i slučajno događanje, da kauzalno misli, da udaljeno vidi i pretpostavi kao prisutno, da sa sigurnošću određuje šta je cilj a šta sredstvo za postizanje toga cilja, i da uopšte bude kadar da računa i proračunava — koliko je sam čovek morao za to najpre postati proračunljiv, pravilan, nužan, pa i sebi samom za svoju sopstvenu predstavu, da bi napokon mogao, kako to čini onaj koji obećava, jamčiti za sebe kao budućnost!

2.

Upravo to je duga povest o poreklu odgovornosti. Onaj zadatak odgajanja životinje koja sme obećati uključuje u sebe, kako smo to već shvatili, kao uslov i pripremu, bliži zadatak da se najpre čovek učini do izvesnog stepena nužnim, jednoličnim, jednakim među jednakim, pravilnim i, sledstveno, proračunljivim. Ogroman rad na onome što sam nazvao "moralnost morala" (uporedi Jutarnja rumen, str. 7, 13, 16) — istinski rad čoveka na samom sebi u toku najdužeg razdoblja ljudskog roda, sav njegov praistorijski rad ima u tome svoj smisao, svoje veliko opravdanje, ma koliko mu bili svojstveni okrutnost, tiranija, tupost i idiotizam: čovek je učinjen stvarno proračunljivim pomoću moralnosti morala i socijalne ludačke košulje. A sad se postavimo na kraj tog dugotrajnog procesa, tamo gde drvo najzad donosi plod, gde društvo i njegova moralnost morala konačno iznose na videlo ono čemu su bili samo sredstvo: kao najzreliji plod na njihovom drvetu naći ćemo suverenu jedinku koja je samo sebi slična, koja se moralnosti morala ponovo oslobodila, autonomnu, nadmoralnu jedinku (jer "autonomna" i "moralna" se uzajamno isključuju), ukratko: čoveka sopstvene, nezavisne i istrajne volje koja sme obećati — i u njemu gordu, u svim mišićima iskričavu svest o tome šta je tu na kraju stečeno i u njemu otelovljeno, prava svest o moći i slobodi, osećanje dovršenosti čoveka uopšte. Taj oslobođeni koji zaista sme obećati, taj gospodar slobodne volje, taj suveren — kako da ne zna kakvu on nadmoć u tome ima nad svakim ko ne sme obećati i za sebe samog ne sme jamčiti, koliko poverenja, koliko straha, koliko strahopoštovanja on pobuđuje — on ih "zaslužuje" sva tri — i ukoliko je njemu s ovom vlašću nad sobom nužno data u ruke vlast nad okolnostima, prirodom i svim stvorenjima slabije i nepouzdanije volje? "Slobodan" čovek, vlasnik istrajne i nesalomljive volje ima u svom posedu i svoje merilo vrednosti: polazeći od sebe i gledajući druge, on ih poštuje ili prezire; i isto onako nužno kako poštuje sebi ravne, jake i pouzdane (one koji smeju obećati) — dakle svakog ko kao suveren obećava teško, retko, sporo, ko tvrdiči sa svojim poverenjem, ko odlikuje kad ukazuje poverenje, ko svoju reč daje kao nešto u šta se može pouzdati jer je svestan da je dovoljno jak da je održi čak i u nesreći, čak i "protiv sudbine" — isto tako nužno će imati spreman udarac nogom za vetropiraste slabiće koji obećavaju a ne smeju to, i spreman bič za lažova koji gazi svoju reč, i to već u trenutku kad je zaustio da je izgovori. Ponosito znanje o izuzetnoj privilegiji odgovornosti, svest o ovoj retkoj slobodi, o ovoj moći nad sobom i sudbinom prožela ga je do dna njegovog bića i postala mu instinkt, vladajući instinkt: — kako će ga on zvati, taj vladajući instinkt, ako smatra da mu je reč za to potrebna? Ali tu nema sumnje: ovaj suvereni čovek zvaće ga svojom savešću...

3.

Svojom savešću?... Unapred se može pogoditi da pojam "savest", koji ovde srećemo u njegovom najvišem, gotovo začuđujućem vidu, ima za sobom već dugu istoriju i dug razvoj svojih oblika. Smeti jamčiti za sebe, i to s ponosom, pa dakle smeti sebe i potvrditi — to je, kako rekosmo, zreo plod, ali i pozan plod: — koliko je taj plod morao opor i kiseo visiti na drvetu! A još mnogo duže vreme nije bilo ni traga od takvog ploda — niko ga ne bi smeo obećati ma koliko bilo izvesno da je na drvetu sve bilo pripremljeno i da je razvoj tekao upravo prema njemu! — "Kako nastaje pamćenje kod čoveka-životinje? Kako se tome delom tupom, delom vetrenjastom razumu trenutka, toj otelovljenoj zaboravnosti, nešto utiskuje tako da ostaje prisutno?" ... Ovaj prastari problem, kao što se može misliti, nije rešen baš nežnim rečima i sredstvima; možda čak u celoj praistoriji čoveka nije ništa strašnije i jezovitije od njegove mnemotehnike. "Nešto se utiskuje da bi ostalo u pamćenju: samo ono što ne prestaje da pričinjava bol ostaje u pamćenju!" — to je jedan od osnovnih stavova iz najstarije (na žalost i najduže) psihologije na zemlji. Čak bi se moglo reći da svuda gde na zemlji u životu čoveka i naroda još ima svečanosti, ozbiljnosti, tajne i tamnih boja, i dalje deluje nešto od užasa s kojim se nekad svuda na zemlji obećavalo, jamčilo, zavetovalo: prošlost, najdavnija, najdublja i najoporija prošlost, zadahnjuje nas i navire u nama kad god bivamo "ozbiljni". Nikad nije išlo bez krvi, mučenja i žrtava kad je čovek smatrao za potrebno da obezbedi sebi pamćenje; najjezivije žrtve i zaloge (u koje spada i žrtvovanje prvorođenčadi), najodvratnija sakaćenja (na primer kastracija), najgrozniji obredni oblici svih verskih kultova (i sve religije su u najdubljoj osnovi sistemi grozota) — sve to ima svoje poreklo u onom instinktu koji je u bolu naslutio najmoćnije sredstvo mnemonike. U izvesnom smislu, tu spada i celokupna askeza: nekoliko ideja treba da se učini neizbrisivim, sveprisutnim, nezaboravnim, "fiksnim" da bi se ceo nervni i intelektualni sistem hipnotisao pomoću tih "fiksnih ideja" — a asketski postupci i oblici života su sredstva da se te ideje izvuku iz nadmetanja sa svim ostalim idejama, da se učine "nezaboravnim". Ukoliko je čovečanstvo lošije stajalo sa "pamćenjem", utoliko je uvek strašniji izgded njegovih običaja; naročito oštrina kaznenih zakona pokazuje koliko je muke bilo potrebno da bi se pobedila zaboravnost i da bi se nekoliko osnovnih zahteva društvenog života zadržalo pred očima ovih robova trenutnog afekta i požude. Mi Nemci svakako ne smatramo sebe za naročito svirep i okrutan narod, još manje za naročito lakomislen narod koji živi od danas do sutra; međutim, treba samo pogledati naše stare kaznene odredbe, pa da se vidi koliko je muke na ovoj zemlji potrebno da se odgaji jedan "narod mislilaca" (hoću reći: onaj evropski narod u kome se i danas još može naći maksimum poverenja, ozbiljnosti, neukusa i objektivnosti, i koji s tim svojstvima ima pravo na to da odgaja svaku vrstu evropskih mandarina). Ti Nemci su strašnim sredstvima stvorili svoje pamćenje da bi ovladali svojim plebejskim osnovnim instinktima i njihovom sirovom nezgrapnošću: treba se samo setiti starih nemačkih kazni, na primer kamenovanja (već u staroj sagi, na glavu krivca pada vodenički kamen), mučenja na točku (svojevrsnog pronalaska i specijalnosti nemačkog genija u carstvu kazne!), nabijanja na kolac, gaženja ili čerečenja konjima ("rastrzanja načetvoro"), kuvanja zločinca u ulju ili vinu (još u četrnaestom i petnaestom veku), omiljenog dranja kože ("rezanje kaiševa"), isecanja mesa sa grudi; isto tako da su prestupnici premazivani medom i na žarkom suncu prepuštani muvama. Pomoću takvih slika i postupaka, napokon se u pamćenje urezuje pet-šest "neću" za koje se dalo obećanje da bi se živelo u preimućstvima društva: — i zaista, pomoću takvog pamćenja se čovek konačno "urazumio"! — Ah, razum, ozbiljnost, vladanje afektima, sva ta mračna stvar koja znači razmišljanje, sva ta preimućstva i ukrasi čoveka: kako je sve to skupo plaćeno! koliko je krvi i grozote u temeljima svih "dobrih stvari"!...

4.

A kako je ona druga "mračna stvar", svest o krivici, cela "nečista savest" došla na svet? Time se vraćamo našim genealozima morala. Još jednom rečeno — ili to još uopšte nisam rekao? — oni ne vrede ništa. Pet pedalja dugo sopstveno, samo "moderno" iskustvo; nikakvo poznavanje, nikakva volja za poznavanjem prošlosti; još manje istorijskog instinkta, ovde upravo neophodne "vidovitosti" — pa ipak se baviti istorijom morala: razumljivo je da se to mora završiti rezultatima koji nisu u najboljim odnosima s istinom. Da li su ovi dosadašnji genealozi morala makar i izdaleka naslutili nešto o tome da na primer onaj osnovni moralni pojam "krivica"(Schuld) vodi poreklo od vrlo materijalnog pojma "dug"(Schulden)? Ili da se kazna kao odmazda razvila potpuno nezavisno od svake pretpostavke o slobodi ili neslobodi volje? — i to do te mere da je, štaviše, uvek neophodan najpre visok stupanj uljuđivanja da bi životinja "čovek" počela praviti one mnogo primitivnije razlike između "namerno", "iz nehata", "slučajno", "uračunljivo" i njihovih suprotnosti i uzimati u obzir prilikom odmeravanja kazne. Ona sada tako obična i na izgled tako prirodna, tako nezaobilazna misao koja je morala da posluži za objašnjenje kako je uopšte na zemlji nastalo osećanje za pravdu, naime misao da "zločinac zaslužuje kaznu zato što je mogao i drukčije postupiti", u stvari je jedan veoma pozno postignut, čak prefinjen oblik ljudskog rasuđivanja i zaključivanja; ko ga premešta na početak, grubo se ogrešuje o psihologiju ljudi iz davnih vremena. U toku najvećih dela ljudske istorije nije se uopšte kažnjavalo zato što bi se prestupnik činio odgovornim za svoje delo; dakle, nije se kažnjavalo pod pretpostavkom da treba kazniti samo krivca: — naprotiv, kažnjavalo se kao što još i danas roditelji kažnjavaju decu: iz gneva zbog pretrpljene štete koji se sručuje na počinioca — ali taj gnev se obuzdava i preinačava idejom da svaka šteta ima u nečemu svoj ekvivalent i da stvarno može biti naknađena, makar i bolom štetočinitelja. Otkud moć ovoj prastaroj, duboko ukorenjenoj ideji koja se možda više i ne može iskoreniti, ideji o ekvivalentnosti štete i bola? Ja sam to već nagovestio: iz ugovornog odnosa između poverioca i dužnika, koji je star isto toliko koliko i pojam "pravnih subjekata" i sa svoje strane opet upućuje na osnovne vidove kupovine, prodaje, razmene i trgovine.

5.

Predočavanje ovih ugovornih odnosa svakako pobuđuje, kako se već unapred može očekivati posle ovog što je napred rečeno, nemalo podozrenja i odbojnosti prema ljudima tog davnog vremena koji su ih stvorili ili dopustili. Upravo tu se obećava; upravo tu je reč o tome da se onome koji obećava stvori pamćenje; osnovana je sumnja da će upravo tu biti jedan od izvora strogosti, svireposti i mučnosti. Da bi pobudio poverenje u svoje obećanje da će dug vratiti, da bi dao jemstvo za ozbiljnost i svetinju svoga obećanja, da bi vraćanje duga nametnuo sebi kao dužnost, svojoj savesti kao obavezu, dužnik posredstvom ugovora daje poveriocu kao zalog, za slučaj da ne plati, nešto što on inače još "poseduje", što je i inače još u njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju ženu, ili svoju slobodu, ili i sam svoj život (ili, pod određenim religijskim pretpostavkama, čak svoje blaženstvo, svoj duševni spas, najzad čak i mir u grobu: tako u Egiptu, gde leš dužnika ni u grobu nije imao mira od poverioca — a baš kod Egipćana je taj mir mnogo značio). Međutim, poverilac je naročito telu dužnika mogao nametnuti razne vrste poniženja i mučenja, na primer odseći od njega komad koji je odgovarao veličini duga: — i veoma rano i svuda ima u tom pogledu određenih procena, ponekad do užasnih podrobnosti zakonskih procena o vrednosti pojedinih udova i delova tela. Po meni, to je već bio napredak, dokaz slobodnijeg, sračunatijeg, više rimskog pravnog shvatanja kad je u rimski zakonik dvanaest ploča odredio da je svejedno da li su poverioci u takvom slučaju odsekli mnogo ili malo, "si plus minusve secuerunt, ne fraude esto".* Pokušajmo da objasnimo logiku svega ovog poravnavanja: ona je prilično čudna. Ekvivalentnost je postignuta time što se poveriocu umesto prednosti koja je u direktnom odnosu sa štetom (dakle, umesto poravnanja u novcu, zemlji, posedu bilo koje vrste) priznaje kao naknada i poravnanje jedna vrsta zadovoljstva — zadovoljstva da svoju moć može bez opasnosti iskaliti na nemoćniku, zadovoljstva "de faire le mal pour le plaisir de le faire" ** uživanja u vršenju nasilja: uživanja koje se ceni utoliko više ukoliko se poverilac na društvenoj lestvici nalazi dublje i niže, pa mu može izgledati kao najslađi zalogaj, čak kao nagoveštaj nekog višeg ranga. Posredstvom "kazne", poverilac učestvuje u pravu gospodara nad dužnikom: najzad i on jednom dolazi do uzvišenog osećanja da sme prezirati i zlostavljati neko biće "ispod sebe" — ili bar, ako je pravo kažnjavanja i izvršavanja kazne već prešlo na "vlast", da vidi kako se to biće prezire i zlostavlja. Poravnanje se, dakle, sastoji u upućivanju i u pravu na svirepost.

* Ako su odsekli više ili manje, neka to ne bude zločin.
** Da čini zlo iz zadovoljstva što ga čini.

6.

U toj sferi, u obligacionom pravu dakle, ima svoje poreklo moralni svet pojmova: "krivica", "savest", "dužnost", "svetost obaveze" — njegov početak je, kao i početak svega velikog na zemlji, bio temeljito i dugo zalivan krvlju. I zar se ne bi smelo dodati da taj svet nikad više nije sasvim izgubio izvestan miris krvi i mučenja? (čak ni kod starog Kanta: kategorički imperativ odiše svirepošću...). Tu je prvi put ispleten i onaj jezivi idejni splet "krivica i patnja" koji je možda postao nerazmrsiv. Da se još jednom upitamo: u kojoj meri može patnja biti izravnanje za "dugovanje"? U onoj meri u kojoj nanošenje patnje drugom znači izvor najveće prijatnosti, u onoj meri u kojoj je oštećeni zamenio gubitak, uračunavajući i nezadovoljstvo zbog gubitka, jednim izvanrednim protivuživanjem: nanošenje patnje — prava svečanost, nešto što je, kako rekosmo, utoliko više bilo na ceni ukoliko je više odudaralo od ranga i društvenog položaja poverioca. To je samo naslućivanje, jer takvim podzemnim stvarima je teško sagledati temelje, da i ne govorimo o tome da je to mučno; a ko tu nezgrapno upliće i pojam "osvete", taj je sebi pogled više zaklonio i zamračio nego olakšao (jer sama osveta nas vraća na isti problem; "kako nanošenje patnje može biti zadovoljenje?"). Čini mi se da se delikatnost, još više licemerstvo pitomih domaćih životinja (hoću reći modernih ljudi, to jest nas) opire jasnom sagledavanju do koje mere starijem čovečanstvu svirepost predstavlja veliku prazničku radost, ona je čak sastavni deo gotovo svake njegove radosti; na drugoj strani, kako se naivno, kako bezazleno ispoljava njegova potreba za svirepošću, kako je načelno baš "nezainteresovana zloća" (ili Spinozinim rečima sympathia malevolens) postavljana kao normalno svojstvo čoveka, dakle kao nešto čemu savest od sveg srca kaže da! Malo oštrije oko bi možda još i sada moglo zapaziti dosta od ove najstarije i najdublje prazničke radosti čoveka; u svom spisu S one strane dobra i zla, str. 117 i dalje (još ranije u Jutarnjoj rumeni, str. 17, 68, 102) ukazao sam opreznim prstom na sve veće produhovljavanje i "obogotvoravanje" svireposti koja se provlači kroz celu istoriju više kulture (i, u jednom značajnom smislu, čak čini tu kulturu). U svakom slučaju, to nije tako davno bilo kad se kneževske svadbe i narodna slavlja najvećeg stila nisu mogli zamisliti bez pogubljenja, mučenja ili možda i nekog suđenja jereticima, kao ni otmeno domaćinstvo bez nekog stvorenja na kome su se bez opasnosti mogli iživljavati sopstvena zloća i grubo zadirkivanje (setimo se, recimo, Don-Kihota na dvoru vojvotkinje: celog Don-Kihota mi danas čitamo sa gorkim ukusom u ustima, gotovo s mukom, a time bismo njegovom tvorcu i savremenicima ovoga izgledali vrlo čudni, vrlo zagonetni — oni su ga čitali s najmirnijom savešću kao najvedriju među knjigama, gotovo umirući od smeha). Gledati kako drugi pati prija, učiniti da drugi pati prija još više — to je okrutna tvrdnja, ali staro moćno, ljudsko, odviše ljudsko načelo, koje bi, uostalom, možda već i majmuni potpisali: jer priča se da oni izmišljanjem bizarnih svireposti, već prilično jasno navešćuju čoveka i da su, tako reći, njegova "predigra". Bez svireposti nema svečanosti: tome nas uči najstarije, najduže razdoblje u istoriji čoveka — a i u kazni je tako mnogo svečanog!

7.

Ovim mislima, uzgred rečeno, nemam nameru da našim pesimistima navodim novu vodu na njihovu razdešenu i škripavu vodenicu dodijalosti života; naprotiv, izričito treba da se potvrdi da je u ono vreme kad se čovek još nije stideo svoje surovosti, život na zemlji bio vedriji nego sada kad ima pesimista. Zamračivanje neba je uvek raslo u srazmeri sa porastom stida čoveka pred čovekom. Umoran, pesimistički pogled, nepoverenje prema zagoneci života, ledeno ne gađenju na život — nisu to znaci najgorih razdoblja u istoriji ljudskog roda; nalrotiv, oni izlaze na videlo kao barske biljke, jer to i jesu, i tek onda kad se stvori bara kojoj pripadaju — mislim na bolesno raznežavanje i umotavanje u moral posredstvom kojih životinja "čovek" napokon uči da se stidi svih svojih instinkata. Na putu ka "anđelu" (da ne upotrebimo ovde neku težu reč), čovek je stekao onaj pokvaren želudac i onaj obložen jezik zbog kojih su mu ne samo radost i nevinost životinje postali odvratni nego mu je i sam život postav bljutav: — tako da ponekad sam pred sobom stoji zapušenog nosa i sa papom Inoćentijem III s gnušanjem pravi katalog svojih nedaća ("nečisto rođenje, odvratan način hranjenja u majčinoj utrobi, rđav materijal iz koga se čovek razvija, grozan smrad, izlučivanje pljuvačke, mokraće i izmeta"). Sada kad se među argumentima protiv života uvek kao prva navodi patnja, kao njegov najgori upitnik, nije naodmet setiti se vremena kad se drukčije mislilo, jer se bez nanošenja patnje drugome nije prosto dalo živeti i ono se smatralo za draž prvoga reda, za najzavodljiviji mamac za život. Možda se u ono vreme — nežnima za utehu rečeno — bol još nije tako teško podnosio kao danas; u najmanju ruku, to bi mogao da misli lekar koji je lečio crnce (ako njih uzmemo kao predstavnike praistorijskog čoveka) od teških unutrašnjih zapaljenja koja i telesno najbolje građenog Evropljanina dovode gotovo do očajanja; — kod crnaca, ona to ne čine. (Izgleda da kriva ljudske osetljivosti za bol, u stvari znatno i naglo pada čim ostavimo za sobom gornjih deset hiljada ili deset miliona visoke kulture; a što se mene tiče, ne sumnjam da su ukupni bolovi svih životinja koje su dosad u svrhu naučnih saznanja ispitivane nožem, upoređeni s jednom mučnom noći jedne jedine histerične obrazovane žene, prosto zanemarljivi.) Možda bi se čak moglo pretpostaviti da ni ono uživanje u surovosti zapravo nije moralo izumreti: bilo mu je samo potrebno da u srazmeri u kojoj je bol danas oštriji postane malo sublimnije i suptilnije, moralo je naime preći u nešto uobraženo i duševno i pojaviti se pod samim bezazlenim nazivima da se ne pobudi sumnja ni najnežnije hipokritske savesti ("tragičko sažaljenje" jejedan od tih naziva; drugi je "les nostalgies de la croix"* ). Negodovanje protiv patnje ne pobuđuje zapravo patnja sama po sebi, već besmislenost patnje: međutim, ni za hrišćanina koji je uneo u patnju celu jednu tajnovitu mašineriju spasa, ni za naivnog čoveka drevnih vremena koji je svu patnju umeo da protumači s obzirom na posmatrača ili vinovnika patnje, takva besmislena patnja nije uopšte postojala. Da bi se skrivena, neotkrivena patnja, patnja bez svedoka mogla odstraniti i pošteno opovrgnuti bilo je tada gotovo nužno da se izmisle bogovi i posrednici između njih i ljudi u svim visinama i dubinama, ukratko nešto što se i po skrivenim mestima kreće, što i u tami vidi i što lako ne previđa neki zanimljiv i bolan prizor. Pomoću takvih pronalazaka, naime, život se tada razumevao u veštinu, u koju se oduvek razumevao, da opravda sam sebe, da opravda svoje "zlo"; sad bi mu za to možda bili potrebni drugi pomoćni pronalasci (na primer život kao zagonetka, život kao saznajni problem). "Svako zlo je opravdano ako njegov prizor godi bogu": tako je zvučala pradavna logika osećanja — a zbilja, da li je to bila samo pradavna? Bogovi zamišljeni kao prijatelji svirepih prizora — ah, kako ta prastara predstava dopire čak i u našu evropsku uljuđenost! O tome bismo se mogli obavestiti kod Kalvina i Lutera. U svakom slučaju je izvesno da još ni Grci nisu umeli svojim bogovima da ponude nikakav prijatniji dodatak njihovoj sreći nego radosti koje pruža svirepost. Šta mislite kakvim su očima Homerovi bogovi gledali na sudbinu ljudi? Kakav je u suštini bio pravi smisao trojanskih ratova i sličnih tragičnih strahota? U to se uopšte ne može sumnjati: oni su bili zamišljeni kao svečane igre za bogove: i ukoliko su pesnici u tom pogledu više "božanstveni" od ostalih ljudi, onda i kao svečane igre za pesnike... Ni grčki filozofi morala nisu kasnije zamišljali da oči bogova drukčije gledaju odozgo na moralnu borbu, na heroizam i samomučenje vrlog čoveka: "Herakle dužnosti" je bio na pozornici, on je bio svestan toga; vrlina bez svedoka bila je za ovaj narod glumaca nešto nezamislivo. Zar onaj tako smeli, tako sudbonosni pronalazak koji su filozofi tada najpre za Evropu napravili, onaj o "slobodnoj volji", o apsolutnoj čovekovoj spontanosti u stvarima dobra i zla, nije bio namenjen prvenstveno tome da se stekne pravo na predstavu da se zanimanje bogova za čoveka, za ljudsku vrlinu, nikad ne može iscrpsti? Na ovoj zemlji-pozornici se nikad nije ni oskudevalo u istinski novom, u istinski nečuvennm napetostima, zapletima i katastrofama: potpuno deterministički zamišljen svet bio bi za bogove dokučiv, pa stoga ubrzo i zamoran — dovoljan razlog za ove prijatelje bogova, filozofe, da svojim bogovima ne podmeću takav deterministički svet. Ceo antički svet kao bitno javan, bitno otvoren svet koji sreću nije mogao zamisliti bez pozorišnih igara i svetkovina, pun je nežnih obzira prema "gledaocu". A, kako "već rekoh, i u velikoj kazni ima tako mnogo svečanog!...

* Nostalgija za krstom.

8.

Osećanje krivice, lične obaveze, da se vratimo svom istraživanju, poticalo je, kako smo videli, iz nastarijeg i najiskonskijeg međuljudskog odnosa koji postoji, iz odnosa između kupca i prodavca, poverioca i dužnika: tu je prvi put stala ličnost prema ličnosti, tu su se one najpre odmeravale. Nijedna civilizacija nije otkrivena na tako niskom stupnju da se u njoj već ne bi moglo zapaziti nešto od ovog odnosa. Određivati cene, odmeravati vrednosti, smišljati ekvivalente, razmenjivati — to je u tolikoj meri zaokupljalo prvobitno čovekovo mišljenje da je u izvesnom smislu upravo to i ostalo mišljenje kao takvo: tu je odnegovana nastarija vrsta oštroumlja, tu bi možda trebalo potražiti i začetak čovekovog ponosa, njegovog osećanja preimućstva u poređenju s ostalim životinjskim svetom. Možda još i naša reč "Mensch"* (manas) izražava nešto od toga samoosećanja: čovek je obeležavao sebe kao biće koje meri vrednosti, vrednuje i meri, kao "procenjivačku životinju po sebi". Kupovina i prodaja, zajedno sa svojim psihološkim priborom, starije su i od samih početaka bilo kakvih oblika društvene organizacije i saveza: štaviše, osećanje za razmenu, ugovor, dug, pravo, obavezu, izravnanje koje je nastalo iz najrudimentarnijeg oblika ličnog prava preneto je u najgrublje i najelementarnije društvene skupine (u njihovom odnosu prema sličnim skupinama), zajedno s navikom da se moć upoređuje, meri, proračunava prema drugoj moći. Sad je oko bilo prilagođeno ovoj perspektivi; i s onom trapavom doslednošću, svojstvenom mišljenju drevnog čoveka koje je teško bilo pokrenuti, ali koje se potom uporno držalo jednog pravca, brzo se stiglo do onog velikog opšteg stava: "Svaka stvar ima svoju cenu; sve se može platiti" — najstarijeg i najnaivnijeg moralnog kanona pravednosti, početka svake "dobrodušnosti", svake "pravičnosti", svake "dobre volje", svake "objektivnosti" na svetu. Pravednost na ovom prvom stupnju je dobra volja približno jednako moćnih da se međusobno nagode, da putem izravnanja dođu do "sporazuma" — i da manje moćne prisile na uzajamno sporazumevanje.

* Čovek.

9.

Uvek mereno merilima davne prošlosti (koja je, uostalom, u svim vremenima prisutna ili ponovo mogućna): tako i zajednica prema svojim delovima stoji u onom važnom osnovnom odnosu, odnosu poverioca prema njegovim dužnicima. Čovek živi u zajednici, uživa preimućstva zajednice (i te kakva preimućstva, danas ih neretko potcenjujemo), stanuje zaštićen, pošteđen, u miru i poverenju, bezbrižan s obzirom na opasnosti od izvesnih oštećenja i neprijateljstava kojima je izložen onaj ko je izvan nje, "koga zakon ne štiti" — Nemac zna šta je reč "beda", êlend* prvobitno značila — pošto se upravo s obzirom na ta oštećenja i neprijateljstva zavetovao i obavezao zajednici. Šta će se desiti u drugom slučaju? Zajednica, obmanuti poverilac, naći će načina da se obeštete što bolje mogu, s tim se sigurno sme računati. Tu je, u najmanju ruku, reč o neposrednoj šteti koju je prouzrokovao štetnik: a i nezavisno od nje, prestupnik je pre svega "onaj koji krši", on je verolomnik i prekršilac ugovora s celinom u odnosu na sva dobra i ugodnosti zajedničkog života koje je dotad uživao. Prestupnik je dužnik koji ne samo što ne uzvraća pogodnosti koje su mu pružene i ne placa pozajmice nego se i ogrešuje o svog poverioca: zato on od toga trenutka, kako je i pravo, ne samo gubi sva ova dobra i pogodnosti — nego, štaviše, sad postaje svestan koliko ta dobra vrede. Gnev oštećenog poverioca, zajednice, vraća ga u divlje i nezaštićeno stanje koje je dotad uživao: ona ga odbija od sebe — i sad se prema njemu može iskaliti svaka vrsta neprijateljstva. "Kazna" je na ovom stupnju uljuđenosti naprosto slika, mimus** normalnog ponašanja prema omrznutom, razoružanom, pobeđenom neprijatelju koji je lišen ne samo svakog prava i zaštite nego i svake milosti; dakle, ratno pravo i ratno slavlje u stilu vae victis!*** u punoj bezobzirnosti i surovosti — iz čega se vidi da iz samog rata uključujući i ratnički kult žrtvovanja potiču svi oblici u kojima se kazna pojavljuje u istoriji.

* Bez postojbine, prognan.
** Oponašanje.
*** Teško pobeđenima!

10.

S uvećanom moći, zajednica više ne pridaje toliko važnosti prestupima pojedinaca, jer joj oni ne izgledaju tako prevratnički i opasni za opstanak celine kao ranije: zločinac se više ne "stavlja van zakona" i ne proteruje, opšti gnev se više ne sme prema njemu iskaljivati tako bezobzirno kao ranije — štaviše, odsad zajednica oprezno brani zločinca i uzima u zaštitu od toga gneva, naročito od gneva neposredno oštećenih. Kompromis sa gnevom onih koji su zlodelom neposredno pogođeni; nastojanje da se slučaj lokalizuje i da se predupredi šire, ili čak opšte učešće i uznemirenje; pokušaji da se nađu ekvivalenti i da se cela stvar izgladi (compositio*); i, pre svega, sve određenije ispoljena volja da se svaki prestup smatra na neki način nadoknadivim, dakle da se, bar u izvesnoj meri, zlo činac i njegov čin odvoje jedno od drugog — to su crte koje su u daljem razvoju krivičnog prava sve uočljivije. S porastom moći i samosvesti zajednice, kazneno pravo redovno postaje sve blaže; svako slabljenje i ozbiljnije ugrožavanje zajednice, ponovo prizivaju u život njegove kruće oblike. "Poverilac" je uvek postajao čovečniji u onoj meri u kojoj je postajao bogatiji; na kraju je čak mera njegovog bogatstva to koliko oštećenja može da podnese a da ne pati zbog toga. Mogla bi se zamisliti i takva svest o moći društva pri kojoj bi ono smelo sebi da dozvoli najotmeniji luksuz koji postoji — ostaviti nekažnjenog onoga ko mu nanosi štetu. "Šta me se zapravo tiču moji paraziti?" — moglo bi ono tada da kaže. "Neka žive i napreduju, za to sam još dovoljno jako!"... Pravda koja je počela s onim "sve se može platiti, sve se može otplatiti" završava se time što se onima koji nisu u mogućnosti da plate gleda kroz prste i što se dižu ruke od njih — završava se kao svaka dobra stvar na zemlji: ukidajući samu sebe. Zna se kakvim lepim imenom naziva sebe to samoukidanje pravde — to je milost; ona ostaje, što se samo po sebi razume, privilegija najmoćnijeg, još bolje, njegova onostranost prava.

* Pomirenje.

11.

A sad nekoliko reči protiv skorašnjih pokušaja da se poreklo pravde traži na sasvim drugom tlu — naime, na tlu osvetoljubivosti. Najpre da došapnemo psiholozima, ako su raspoloženi da jednom izbliza prouče samu želju za osvetom: ova biljka danas najbolje uspeva među anarhistima i antisemitima, kako je uostalom uvek uspevala, na skrovitim mestima, poput ljubičice, mada s drugačijim mirisom. I kako iz istog mora uvek nužno proizići isto neće nas iznenaditi kad vidimo da se iz takvih krugova opet preduzimaju pokušaji, kakvih je već često bilo, da se pod imenom pravde slavi osveta — kao da je pravda u suštini samo nastavak osećanja povređenosti — a uz osvetu da se zatim povrati ugled reaktivnim afektima uopšte i svemu što je dovezano s njima. Ovo poslednje bi mi najmanje smetalo: s obzirom na ceo biološki problem (u odnosu na koji je vrednost onih afekata dosad bila potcenjivana) čini mi se da bi to čak mogla biti zasluga. Jedino bih upozorio na okolnost da iz samog duha osvetoljubivosti izrasta ova nova nijansa naučne pravičnosti (u korist mržnje, zavisti, zlobe, podozrivosti, zlopamćenja i osvete). Naime, ova "naučna pravednost" odmah prestaje i ustupa mesto naglascima smrtnog neprijateljstva i predubeđenosti čim je reč o nekoj drugoj grupi afekata koji, kako mi se čini, imaju još mnogo veću biološku vrednost nego oni reaktivni i, prema tome, tek bi oni zapravo zaslužili da budu naučno ocenjeni i visoko cenjeni: to su, naime, pravi aktivni afekti, kao što su vlastoljublje, gramžljivost i slično (Ojgen Diring, Vrednost života; Tečaj filozofije; zapravo svuda). Toliko protiv ove tendencije uopšte; a što se tiče posebnog Diringovog stava da poreklo pravde treba tražiti na tlu reaktivnog osećanja, njemu se mora, istini za ljubav, oštrim obrtom suprotstaviti ovaj stav: poslednja oblast koju duh pravde osvaja jeste oblast reaktivnog osećanja! Ako se zbilja desi da pravedan čovek ostane pravedan čak i prema onima koji mu nanose štetu (a ne samo hladan, odmeren, stran, ravnodušan: biti pravedan je uvek pozitivno ponašanje), ako se čak i pod navalom ličnog vređanja, izrugivanja i sumnjičenja, visoka, jasna, duboka koliko i blaga objektivnost pravednog, sudijskog oka ne pomuti, to je onda već pravo savršenstvo i najviše umeće na zemlji — čak nešto što pametan čovek ne bi ovde očekivao, u šta, svakako, ne bi tako lako poverovao. U proseku je izvesno da je i kod najpravičnijih ljudi dovoljna već mala doza napadnosti, zloće, ulagivanja da bi im nagnala krv u oči i izagnala pravednost iz očiju. Aktivan, agresivan, nasrtljiv čovek, još uvek je pravdi stotinu koraka bliže nego reaktivan; njemu uopšte nije nužno da svoj predmet ocenjuje pogrešno i s predubeđenjem, kako to čini, i mora da čini, reaktivan čovek. U stvari je stoga agresivan čovek, kao jači, odvažniji, otmeniji, uvek imao na svojoj strani i slobodnije oko i čistiju savest: obrnuto, već se naslućuje ko na svojoj savesti ima pronalazak "nečiste savesti" — osvetoljubiv čovek! Najzad, osvrnimo se i na istoriju: u kojoj sferi su raspolaganje pravom uopšte i stvarna potreba za pravom bili dosad odomaćeni? Možda u sferi reaktivnih ljudi? Ni u kom slučaju: naprotiv, u sferi aktivnih, jakih, spontanih, agresivnih. Istorijski posmatrano, pravo uopšte — recimo to za inat pomenutom agitatoru (koji na jednom mestu i sam priznaje: "Učenje o osveti se kao crvena nit provlačilo kroz sve moje radove i nastojanja") — predstavlja borbu upravo protiv reaktivnih osećanja, rat koji protiv njih vode aktivne i agresivne sile koje su svoju snagu jednim delom upotrebile na to da preterivanje reaktivnog patosa obuzdaju i nametnu mu meru, te da ga prinude na nagodbu. Svuda gde se pravda vrši ili održava vidi se kako neka jača sila u odnosu prema slabijim koje su joj podređene (bilo da su to grupe ili pojedinci) traži sredstva da stane nakraj besmislenom divljanju želje za osvetom među njima, delom tako što iz ruku osvete izvlači objekat njene želje, delom tako što namesto osvete ona sama započinje borbu protiv neprijatelja mira i reda, delom što pronalazi i predlaže poravnanja ili ih, već prema okolnostima, nameće, delom tako što izvesne ekvivalente za oštećenja uzdiže do norme na koju je zatim osvetoljubivost jednom zasvagda upućena. Međutim, najpresudnije što vrhovna vlast protiv premoći zlobe i zlopamćenja čini i sprovodi — a ona to čini uvek čim se oseti dovoljno jaka za to — jeste ustanovljenje zakona, imperativno objašnjenje šta uopšte u njenim očima ima da važi kao dopušteno, kao pravo, a šta kao zabranjeno, kao nepravo. Time što nakon uspostavljanja zakona tretira akte posezanja i samovolje pojedinaca ili celih grupa kao ogrešenje o zakon, kao pobunu protiv same vrhovne vlasti, ona odvraća osećanje svojih potčinjenih od neposredne štete pričinjene takvim ogrešenjima i time postiže suprotno od onog što hoće svaka osveta koja ima u vidu i uvažava jedino stanovište oštećenog: od tada se oko uvežbava za sve bezličnije ocenjivanje čina, pa čak i oko samog oštećenog (ovo, doduše, tek na samom kraju, kako sam već pomenuo). Prema tome, "pravo" i "nepravo" postoje tek otkako je ustanovljen zakon (a ne, kako bi Diring hteo, od čina povrede). Govoriti o pravu i nepravu po sebi nema nikakvog smisla; razume se, povreda, nasilje, izrabljivanje, uništenje ne mogu nipošto biti neko "nepravo" po sebi ukoliko život u suštini, naime u svojim osnovnim funkcijama, deluje tako što vređa, vrši nasilje, izrabljuje, uništava, i ne može se čak ni zamisliti bez takvog karaktera. Mora se priznati i nešto još neugodnije: da pravna stanja, sa najvišeg biološkog stanovišta, mogu biti samo izuzetna stanja, kao delimična ograničenja prave životne volje koja je usmerena na moć i kao posebno sredstvo podređeno njenom opštem cilju, naime kao sredstvo za stvaranje većih jedinica moći. Jedan pravni poredak, zamišljen suvereno i uopšteno, ne kao sredstvo u borbi između skupina moći nego kao sredstvo protiv svake borbe uopšte, recimo prema Diringovom komunističkom šablonu da se svaka volja mora uzeti kao jednaka svakoj drugoj volji, bio bi životu neprijateljski princip, nešto što razara i rastvara čoveka, atentat na budućnost čoveka, znak zamora, skriveni put u ništa.

12.

Još neku reč o poreklu i svrsi kazne — dva problema koja su odvojena ili bi trebalo da su odvojena: na žalost, obično se trpaju zajedno. A kako u tom slučaju postupaju dosadašnji genealozi morala? Naivno, kao što su uvek po štetu, što se samo po sebi razume, time što im je na lukav način oduzeo jedan osnovni pojam, pojam istinske aktivnosti. Umesto njega, u prvi plan se, pod pritiskom one idiosinkrazije, stavlja "prilagođavanje", to jest jedna aktivnost drugog reda, prosta reaktivnost, a čak se i sam život definiše kao sve svrsishodnije unutrašnje prilagođavanje spoljnim okolnostima (Herbert Spenser). A time se pogrešno shvata suština života, njegova volja za moć; previđa se načelno preimućstvo spontanih, napadačkih, nasrtljivih snaga koje daju nova tumačenja, nove pravce i oblike, i posle čijeg dejstva tek dolazi do "prilagođavanja"; time se u samom organizmu osporava dominantna uloga nosilaca najviših funkcija u kojima se volja za život javlja aktivno i oblikujući. Poznato je šta je Haksli zamerio Spenseru — njegov "administrativni nihilizam"; ali u pitanju je nešto više nego samo "administriranje"...

13.

Prema tome, u kazni bi, vratimo se opet njoj, trebalo razlikovati dve stvari: prvo, ono što je u njoj relativno trajno, običaj, čin, "dramu", izvestan strog redosled načina postupanja, i, na drugoj strani, ono što je u njoj nepostojano, smisao, svrhu, očekivanje koje se povezuje sa sprovođenjem takvih načina postupanja. Pri tom se, bez daljega, pretpostavlja, per analogiam, u skladu sa izloženim osnovnim gledištem istorijske metodologije, da će sam način postupanja biti nešto starije, ranije nego njegovo korišćenje u svrhu kazne, da je ova naknadno uključena, tumačenjem unesena u (odavno postojeći, ali u drugom smislu primenjivan) način postupanja; ukratko, da nije onako kako su dosad pretpostavljali naši naivni genealozi morala i prava koji su svi zamišljali da je način postupanja pronađen radi kazne, kao što se nekad zamišljalo da je ruka pronađena da bi se njome hvatalo. A što se tiče onog drugog elementa kazne, nepostojanog elementa, njenog "smisla", u jednom mnogo poznijem stanju kulture (na primer u današnjoj Evropi), pojam "kazne" u stvari nema više samo jedan smisao, nego sintezu više "smislova": dosadašnja istorija kazne uopšte, istorija njenog korišćenja za različite svrhe, kristališe se na kraju u jednu vrstu jedinstva koje je teško razložiti na delove, teško raščlaniti i, što se posebno mora istaći, koje se uopšte ne može definisati. (Danas je nemogućno određeno reći zašto se zapravo kažnjava: svi pojmovi u kojima se semiotički sažima ceo proces opiru se definisanju; definisati se može samo ono što nema istorije.) Naprotiv, na jednom ranijem stadijumu, ona sinteza "smislova" se može lakše razložiti, takođe lakše pomerati; isto tako se može opaziti kako elementi sinteze u svakom pojedinačnom slučaju menjaju svoju vrednost i prema tome se preuređuju tako da se čas ovaj, čas onaj element ističe na račun ostalih i vlada nad njima; pod određenim okolnostima čak izgleda da jedan element (recimo svrha zastrašivanja) ukida sve ostale elemente. Da bi se dobila bar neka predstava o tome kako je "smisao" kazne nesiguran, naknadan, slučajan i kako se jedan isti način postupanja može koristiti, tumačiti, podešavati za sasvim različite svrhe, dajem ovde pregled koji mi se nametnuo na osnovu srazmerno oskudnog i slučajnog materijala. Kazna kao činjenje neškodljivim, kao sprečavanje daljeg oštećivanja. Kazna kao naknada štete oštećenom, u bilo kom vidu (i u vidu kompenzacije uzbuđenja). Kazna kao izolovanje nekog narušavanja ravnoteže da bi se sprečilo širenje tog narušavanja. Kazna kao ulivanje straha pred onima koji kaznu određuju i izvršuju. Kazna kao neka vrsta poravnanja za prednosti koje je prestupnik do tada uživao (na primer kad se kao rob u rudniku učini korisnim). Kazna kao izdvajanje jednog izopačenog elementa (u određenim okolnostima cele grupe, kao u kineskom pravu: dakle, kao sredstvo za održavanje čistote rase, ili za održavanje određenog socijalnog tipa). Kazna kao svetkovina, naime kao sramoćenje i ismevanje konačno pobeđenog neprijatelja. Kazna kao sredstvo da se nešto ureže u pamćenje bilo onom koji kaznu trpi, takozvano "popravljanje", bilo očevicima izvršenja kazne. Kazna kao plaćanje honorara po zahtevu vlasti predviđenog za moć koja štiti prestupnika od neumerene osvete. Kazna kao kompromis s prirodnim stanjem osvete ukoliko ga moćna plemena još održavaju i smatraju svojom privilegijom. Kazna kao objava rata i ratna mera protiv neprijatelja mira, zakona, reda, vlasti, protiv koga se, kao opasnog za zajednicu, kao prekršioca ugovora na kome se zajednica zasniva, kao buntovnika, izdajnika, narušitelja mira vodi borba sredstvima kakva se već primenjuju u ratu.

14.

Ovaj spisak, naravno, nije potpun: vidi se da kazna koristi na bezbroj raznih načina. Utoliko joj se pre može oduzeti jedna tobožnja korisnost koja u svesti običnih ljudi svakako važi kao najbitnija — vera u kaznu, koja je danas iz više razloga poljuljana, još uvek upravo u toj korisnosti nalazi svoj najčvršći oslonac. Kazna treba da ima takvu vrednost da u krivcu probudi osećanje krivice, u njoj se traži pravi instrumentum one duševne reakcije koja se zove "nečista savest", "griža savesti". Ali time se ogrešujemo o stvarnost i psihologiju još i današnjeg vremena, a kudikamo više onog najdužeg perioda istorije čoveka, njegove praistorije! Prava griža savesti je upravo među zločincima i osuđenicima nešto krajnje retko; zatvori i robijašnice nisu mesta na kojima se ova vrsta crva rado izleže: — u tome se slažu svi savesni posmatrači koji u mnogim slučajevima donose nerado takav sud i protiv svojih najintimnijih želja. Uopšte uzevši, kazna čini ljude tvrdim i hladnim; ona koncentriše; pojačava osećanje otuđenosti; povećava otpornost. Kad se desi da ona slomi energiju i dovede do bedne klonulosti i samounižavanja, takav ishod svakako još manje obećava nego prosečno dejstvo kazne koje se odlikuje suvom i sumornom ozbiljnošću. A pomislimo li čak na one milenijume koji su prethodili istoriji čoveka, bez kolebanja smemo reći da je upravo kaznom najviše zadržan razvoj osećanja krivice — bar u pogledu žrtava na koje se iskalila vlast kažnjavanja. Ne potcenjujemo, naime, to koliko upravo prizor sudskih i izvršnih načina postupanja sprečava prestupnika da svoj čin, vrstu svog postupka, oseti kao nešto što je po sebi za osudu: jer on vidi da se ista vrsta postupaka mirne savesti vrši i odobrava u službi pravde: tako špijunaža, prevare, podmićivanje, postavljanje klopke, sve one smicalice i lukavstva policajaca i tužilaca, pa onda uopšte ni ono afektom pravdano pljačkanje, nasilje, sramoćenje, hapšenje, mučenje, ubijanje, kako se sve to ispoljava u raznim vrstama kažnjavanja — dakle, sve sami postupci koje njegove sudije ne odbacuju i ne osuđuju same po sebi, već samo u određenom pogledu i primeni. "Nečista savest", ta najneprijatnija i najzanimljivija biljka naše zemaljske vegetacije, nije izrasla na ovom tlu — u stvari, čak ni oni koji su sudili i kažnjavali nisu tokom najvećeg dela vremena bili svesni da imaju posla s "krivcem". Smatrali su da pred sobom imaju nekog ko čini štetu, neku neodgovornu zlu kob. Pa ni onaj na koga se potom, opet kao neka zla kob, sručila kazna nije pri tom osećao neku "unutrašnju muku" drukčiju od one kad iznenada nastupi nešto nepredviđeno, neki strašan prirodni događaj, survavanje i razmrskavanje neke hridine, protiv čega se ne može vojevati.

15.

To je na neki čudan način došlo jednom Spinozi do svesti (na nezadovoljstvo njegovih tumača koji se zato pošteno trude da ga na ovom mestu pogrešno shvate, kao na primer Kuno Fišer) kad se jednog popodneva, zamišljen nad ko zna kakvom uspomenom, pozabavio pitanjem šta je zapravo njemu samom ostalo od čuvene morsus conscientiae* — njemu koji je dobro i zlo prognao među ljudska uobraženja i srdito branio čast svoga "slobodnog" boga od onih klevetnika čije je tvrđenje izlazilo na to da bog sve radi sub ratione boni** ("a to bi značilo potčiniti boga sudbini i bilo bi odista najveća od svih besmislica"). Svet se za Spinozu ponovo povukao u ono stanje nevinosti u kome je bio pre pronalaska nečiste savesti: a šta je onda bilo sa morsus conscientiae? "Suprotnost radosti", rekao je on najzad sebi, "žalost praćena predstavom o nekoj prošlosti stvari koja se zbila mimo svakog očekivanja." Etika Š, propos. XVIII, schol. I, II. Isto kao Spinoza osećali su hiljadama godina povodom svoga "prestupa" vinovnici zla koje je stigla kazna: "nešto je tu neočekivano ispalo naopako", a ne: "nije trebalo to da učinim" — oni su se potčinjavali kazni kao što se čovek potčinjava bolesti ili nesreći ili smrti, s onim odlučnim fatalizmom bez revolta koji, na primer, još i danas u odnosu prema životu daje prednost Rusima u poređenju s nama zapadnjacima. Ako je tada bilo kritike čina, razboritost je bila ta koja je kritikovala: bez sumnje, pravo dejstvo kazne moramo tražiti pre svega u izoštravanju razboritosti, u produžavanju pamćenja, u volji da se delu ubuduće pristupa opreznije, nepoverljivije, skrivenije, u uviđanju da je čovek suviše slab da bi mogao mnogo postići odjednom, u nekoj vrsti poboljšanja samoprosuđivanja. Ono što se kod čoveka i životinje može uglavnom postići kaznom jeste pojačavanje straha, izoštravanje razboritosti, ovladavanje požudama: time kazna pripitomljava čoveka, ali ga ne čini "boljim" — s pravom bi se moglo tvrditi čak suprotno. ("Šteta opamećuje čoveka", kaže narod: ukoliko ga opamećuje, utoliko ga i čini rđavim. Na sreću, često ga čini i glupljim.)

* Griže savesti.
** S obzirom na dobro, imajući u vidu dobro.

16.

Na ovom mestu ne mogu više propuštati da svojoj hipotezi o poreklu "nečiste savesti" dam prvi, prethodan oblik: ona se ne da lako shvatiti i iziskuje da se o njoj mnogo razmišlja, da se nad njom dugo bdi i da se ostavi da prenoći. Nečistu savest shvatam kao tešku bolest u koju je čovek morao da padne pod pritiskom one najdublje od svih promena koje je ikad doživeo — one promene kad se konačno našao pod stegom društva i mira. Upravo onako kako se dogodilo vodenim životinjama kad su se našle prisiljene da postanu kopnene životinje ili da propadnu, tako je bilo i ovim poluživotinjama, srećno prilagođenim divljini, ratu, lutanju i pustolovini — najednom su svi njihovi instinkti bili obezvređeni i "otkačeni". Od sad je trebalo da idu na nogama i da "same sebe nose", dok ih je dotad nosila voda: strahovit teret navalio se na njih. Osećale su se nevešte i za najjednostavnije radnje, za ovaj novi, nepoznati svet nisu više imale svoje stare vodiče, nagone koji nesvesno i sigurno upravljaju — sad su bile upućene na mišljenje, zaključivanje, proračunavanje i kombinovanje uzroka i posledice, te nesrećne životinje, na svoju "svest", na svoj najoskudniji i najnepouzdaniji organ! Mislim da nikad na zemlji nije bilo takvog bednog osećanja, tako teške nelagode — a pri tom oni stari instinkti nisu najednom prestali da postavljaju svoje zahteve! Samo, bilo je teško i retko kad mogućno da im se iziđe u susret: morala su se tražiti uglavnom nova i tako reći podzemna zadovoljenja. Svi instinkti koji se ne rasterećuju napolje okreću se unutra — to je ono što nazivam pounutrašnjivanjem čoveka: time u čoveku nastaje ono što se kasnije naziva njegovom "dušom". Sav unutrašnji svet, prvobitno tanak kao između dve opne stešnjen, toliko se raširio i nabujao, dobio na dubini, širini i visini koliko je sprečeno "pražnjenje" čoveka napolje. One strašne brane kojima se državna organizacija štitila od starih instinkata slobode — kazne spadaju prvenstveno u ove brane — dovele su do toga da su se svi oni instinkti divljeg slobodnog čoveka skitalice okrenuli nazad, protiv samog čoveka. Neprijateljstvo, svirepost, uživanje u proganjanju, prepadu, u promeni, razaranju — sve to okrenuto protiv nosilaca takvih instinkata: to je poreklo "nečiste savesti". Čovek koji je u nedostatku spoljnih neprijatelja i otpora, sateran u mučan tesnac i pravilnost običaja, nestrpljiv sam sebe kidao, progonio, nagrizao, dražio i kinjio, ta životinja koja je izranjavljena udaranjem o rešetke sopstvenog kaveza, koju su hteli da "pripitome", taj nesrećnik koga je nagrizala čežnja za pustinjom, koji je od samog sebe morao da stvori pustolovinu, mučilište, nesigurnu i opasnu divljinu — ta budala, taj čežnjivi i očajni zarobljenik postao je pronalazač "nečiste savesti". A s njim je počela najteža i najneprijatnija bolest od koje čovečanstvo do danas nije ozdravilo, patnja čoveka od čoveka, od sebe: kao posledica nasilnog odvajanja od životinjske prošlosti, kao posledica skoka i tako reći pada u nov položaj i nove životne uslove, kao posledica objave rata starim instinktima na kojima su se dotad zasnivali njegova snaga, zadovoljstvo i neustrašivost. Dodajmo odmah da se, na drugoj strani, s činjenicom životinjske duše okrenute i postavljene protiv sebe same, na zemlji pojavilo nešto tako novo, duboko, nečuveno, zagonetno, protivrečno i budućnošću prožeto da se izgled zemlje time bitno izmenio. U stvari, bili su potrebni božanski posmatrači da bi dostojno ocenili prizor koji je time započeo i čiji se kraj još ne može sagledati — prizor suviše lep, suviše čudesan, suviše paradoksalan da bi se mogao besmisleno-neprimetno odigrati na kojoj bilo smešnoj planeti! Od tada čovek spada u najneočekivanije i najuzbudljivije srećne hice u igri s kockama, igri Heraklitovog "velikog deteta", zvalo se ono Zevs ili slučaj — on pobuđuje zanimanje za sebe, napetost, budi nadu, gotovo izvesnost, kao da se njime nešto najavljuje, kao da se nešto priprema, kao da čovek nije cilj nego samo put, sporedan događaj, most, jedno veliko obećanje...

17.

U preduslove ove hipoteze o poreklu nečiste savesti spada u prvom redu to da ona promena nije bila postepena ni dobrovoljna i da se nije pokazala kao organsko urastanje u nove uslove, nego kao prelom, skok, prinuda, neumitna sudbina protiv koje nije bilo mesta borbi, pa čak ni osvetoljubivosti. A zatim da je uglavljivanje dotad nesputavanog i neuređenog stanovništva u čvrste oblike, kako je započeto nasilnim aktom tako i dokraja izvršeno samim nasilnim aktom — da je, prema tome, najstarija "država" stupila na scenu kao užasna tiranija, kao ugnjetačka i bezobzirna mašinerija i da je kao takva delovala i dalje dok ta sirovina od naroda i poluživotinje nije konačno ne samo dobro izgnječena i izmrvljena nego i uobličena. Upotrebio sam reč "država": samo po sebi se razume na koga se pri tome misli — na neki čopor plavih zveri, na neku rasu osvajača i gospodara koja, ratnički organizovana i kadra da organizuje, bez dvoumljenja stavlja svoju strašnu šapu na neko brojem možda nadmoćnije, ali još neuobličeno, još lutajuće stanovništvo. Tako, eto, počinje "država" na zemlji: mislim da je odbačena ona maštarija po kojoj je država počela "ugovorom". Ko može da zapoveda, ko je po prirodi "gospodar", ko u poslu i ponašanju nastupa nasilnički — šta je njemu stalo do ugovora! S takvim bićima se ne računa, ona nailaze kao sudbina, bez opravdanja, bez razuma, obzira, izgovora, ona su tu kao što je munja tu, suviše strašna, suviše iznenadna, ubedljiva, suviše "drukčija" da bi se čak i mrzela. Njihovo delo je instinktivno stvaranje oblika, utiskivanje oblika, to su najneslobodniji, najnesvesniji umetnici koji postoje: — ukratko, gde se ona pojave tamo je nešto novo, tvorevina s vlašću koja živi, u kojoj su delovi i funkcije razgraničeni i međusobno povezani, u kojoj nema mesta ni za šta čemu nije najpre dat "smisao" s obzirom na celinu. Ta bića, ti rođeni organizatori, oni ne znaju šta je krivica, šta odgovornost, šta obzir; u njima vlada onaj užasni egoizam umetnika koji svetli kao metal i zna da je u svom "delu", kao majka u svom detetu, za sva vremena opravdan. Kod njih se "nečista savest" nije razvila, to se podrazumeva od samog početka — ali bez njih se ona ne bi ni razvila, ta ružna biljka, ne bi je bilo da pod udarcima njihovih čekića, njihovog umetničkog nasilja, ogromna količina slobode nije prognana iz sveta, ili bar ispred očiju uklonjena i tako reći učinjena latentnom. Taj instinkt slobode koji je nasilno učinjen latentnim — to nam je već jasno — taj potisnuti, povučeni instinkt slobode koji je zatvoren u unutrašnjost i koji se još samo sam na sebi rasterećuje i iskaljuje: to, samo to je nečista savest u svom začetku.

18.

Treba se čuvati toga da se o celoj ovoj pojavi loše misli samo zbog toga što je ona već od samog početka ružna i bolna. Jer u osnovi, to je ona ista aktivna sila koja je u onim umetnicima-nasilnicima i organizatorima veličanstvenije na delu i države gradi, koja ovde, unutra, u malom, skučenom prostoru, u naopakom pravpu, u "lavirintu grudi", kako kaže Gete, stvara sebi nečistu savest i gradi negativne ideale, to je upravo onaj instinkt slobode (mojim jezikom rečeno: volja za moć), samo što je materija na kojoj se ispoljava uobličavajuća i nasilnička priroda te sile ovde sam čovek, njegovo celo životinjsko staro sopstvo — a ne, kao u onoj većoj i upadljivijoj pojavi, drugi čovek, drugi ljudi. Ovo potajno nasilje nad samim sobom, ova surovost umetnika, ovo uživanje u davanju oblika samom sebi kao teškoj, otpornoj, pasivnoj materiji, u nametanju volje, kritike, protivrečnosti, prezira, negacije, taj neugodan i veoma zabavan rad duše koja je dobrovoljno u sebi podvojena, koja sama sebi nanosi bol iz uživanja u nanošenju bola, sva ta aktivna "nečista savest" je najzad — nije više teško pogoditi — kao pravo materinsko krilo idealnih i izmišljenih događaja iznela na svetlost dana i obilje nove zadivljujuće lepote i potvrđivanja, a možda uopšte i lepotu samu... Jer šta bi bilo "lepo" kad ne bi najpre protivrečnost postala svesna sebe, kad najpre ružno ne bi samo sebi reklo: "Ja sam ružno?"... Posle ovog nagoveštaja, bar će zagonetka biti manje zagonetna ukoliko se protivrečnim pojmovima kao što su nesebičnost, samoodricanje, samožrtvovanje može ukazati na neki ideal, neku lepotu; i jedno se ubuduće zna, u to ne sumnjam — naime, kakva je, od samog početka, priroda onog zadovoljstva koje oseća čovek koji je nesebičan, koji sam sebe poriče, sam sebe žrtvuje: to zadovoljstvo spada u svirepost. — Toliko zasad o poreklu "neegoističnog" kao moralnoj vrednosti i o obeležavanju zemljišta na kome je izrasla ta vrednost: tek nečista savest, tek volja za samomučenjem daje pretpostavku za vrednost neegoističnog.

19.

Nečista savest je bolest, u to sumnje nema, ali onako kao što je i trudnoća bolest. Potražimo li uslove u kojima je ta bolest dostigla najstrašniji i najsublimniji vrhunac — videćemo šta se time zapravo prvi put pojavilo u svetu. Ali to je zadatak na dužu stazu — a mi se prethodno moramo još jednom vratiti jednom ranijem gledištu. Privatno-pravni odnos između dužnika i njegovog poverioca, o čemu je već bilo dosta govora, još jednom je, i to na istorijski veoma čudan i sumnjiv način, tumačenjem unesen u odnos koji je nama, modernim ljudima, možda najnerazumljiviji: naime, u odnos današnjih ljudi prema njihovim precima. U okviru prvobitne plemenske zajednice — govorimo o pradavnim vremenima — živa generacija svaki put priznaje pravnu obavezu prema ranijoj, a naročito prema najranijoj koja je osnovala pleme (nije to nikako puka osećajna obaveznost: ona bi se, ne bez osnova, za najveći deo prošlosti ljudskog roda uopšte mogla čak osporavati). Tu vlada uverenje da pokolenje postoji samo zahvaljujući žrtvama i delima predaka — i da im se to žrtvama i delima mora vratiti: priznaje im se dakle dug koji se još stalno uvećava time što ovi preci nastavljajući da postoje kao moćni duhovi ne prestaju da svojom snagom obezbeđuju pokolenju nove prednosti i predujmove. Možda zabadava? Za ona sirova i "dušom siromašna" vremena nema nikakvog "zabadava". A šta im se može vratiti? Žrtve (u početku za hranu, u najgrubljem smislu), slavlja, kapele, odavanje pošte, pre svega poslušnost — jer svi običaji su, kao dela predaka, isto tako njihovi propisi i zapovesti — da li ih je ikad dovoljno? Ova sumnja ostaje i raste: s vremena na vreme, ona iznuđava otkupljivanje na veliko, odjednom, nešto čudovišno kao povraćaj "poveriocu" (ozloglašeno žrtvovanje prvenca na primer, krv, ljudsku krv u svakom slučaju). Strah od pretka i njegove moći, svest o dugovanju njemu raste nužno po ovakvoj logici tačno u onoj meri u kojoj raste moć plemena, u kojoj samo pleme postoji sve pobedonosnije, nezavisnije, poštovanije i za okolinu strašnije. Nikako ne obrnuto! Naprotiv, svaki korak ka propasti plemena, svaki nesrećan slučaj, svaki znak izrođavanja i raspadanja, uvek umanjuju strah od duha njegovog osnivača i daju sve bleđu predstavu o njegovoj razložnosti, predostrožnosti i sadašnjoj moći. Ako se ova gruba vrsta logike dovede u mislima do kraja, onda preci najmoćnijih plemena moraju maštom sve većeg straha narasti do ogromnih razmera i biti gurnuti u tamu božanske tajanstvenosti i nezamislivosti: — predak se najzad nužno pretvara u boga. Možda je baš tu poreklo bogova, dakle poreklo iz straha!... A kome se čini nužno da doda "ali i iz pijeteta!", taj će teško biti u pravu za onaj najveći deo prošlosti ljudskog roda, za duboku davninu. Utoliko više, naravno, za srednje razdoblje u kome se obrazuju otmeni rodovi: — koji su zaista svojim osnivačima, precima (herojima, bogovima) s kamatama vratili sva svojstva koja su u njima samim postala očigledna, otmena svojstva. Kasnije ćemo na oblagorođavanje i oplemenjivanje bogova (koje ni u kom slučaju nije njihovo "posvećivanje") baciti još jedan pogled, a sad propratimo do kraja samo tok ovog razvoja svesti o krivici.

20.

Svest o dugu prema božanstvu, kako nas istorija uči, nije nestala ni posle propasti zajednice uređene po krvnom srodstvu; kao što je od rodovskog plemstva nasledilo pojmove "dobro i rđavo" (zajedno sa psihološkom sklonošću toga plemstva da uspostavlja hijerarhiju), čovečanstvo je pored rodovskih i plemenskih božanstava dobilo u nasleđe i teret još neplaćenih dugova i želju da se ti dugovi namire. (Prelaz čine ona brojna ropska i zavisna plemena koja su se prilagodila božanskim kultovima svojih gospodara, bilo silom ili poslušnošću i mimikrijom, a od njih se to nasleđe širilo zatim na sve strane.) Osećanje duga prema božanstvu raslo je neprekidno nekoliko milenijuma, i to stalno u istoj meri u kojoj su pojam i osećanje boga na zemlji rasli i uzdizali se. (Cela istorija etničkih borbi, pobeda, mirenja, stapanja, sve što prethodi konačnoj hijerarhiji svih narodnosnih elemenata u svakoj velikoj sintezi rasa, ogleda se u genealoškoj zbrci njihovih bogova, u pričama o njihovim borbama, pobedama i mirenjima; kretanje ka univerzalnim carstvima je uvek kretanje i ka univerzalnim božanstvima, despotizam sa svojim potčinjavanjem nezavisnog plemstva uvek utire put i nekoj vrsti monoteizma.) Stoga je uspon hrišćanskog Boga, kao najvišeg boga koji je dosad postignut, doneo sobom i maksimum osećanja krivice. Ako pretpostavimo da smo postepeno krenuli suprotnim pravcem moglo bi se na osnovu opadanja vere u hrišćanskog Boga, s nemalom verovatnoćom zaključiti da sad već postoji i znatno slabljenje ljudske svesti o krivici; štaviše, ne može se odbaciti verovatnoća da bi potpuna i konačna pobeda ateizma mogla osloboditi čovečanstvo onog celog osećanja duga prema svom početku, prema svojoj causa prima.* Ateizam i neka vrsta druge nevinosti idu ruku pod ruku.

* Prvom uzroku.

21.

Toliko zasad, u grubim crtama, o povezanosti pojmova "krivica" i "dužnost" s religijskim pretpostavkama: dosad sam namerno ostavljao po strani moralno razmatranje ovih pojmova (njihovo potiskivanje u savest, još određenije: povezivanje nečiste savesti s pojmom o bogu) i na kraju prethodnog odeljka čak govorio kao da takvo razmatranje nije ni mogućno, kao da, u skladu s tim, oni pojmovi sada nužno nestaju pošto je otpala njihova pretpostavka, vera u našeg "poverioca", boga. Pravo stanje stvari je, međutim, sasvim drugačije. S moralnim vrednovanjem pojmova krivica i dužnost, s njihovim potiskivanjem u nečistu savest, učinjen je sasvim osoben pokušaj da se pravac napred opisanog razvoja obrne, ili da se taj razvoj barem zaustavi: upravo sad treba da izgled na konačno odvajanje bude jednom zasvagda pesimistički zatvoren; sad pogled treba neutešno da se sudari s nepremostivom nemogućnošću, sad oni pojmovi "krivica" i "dužnost" treba da se okrenu nazad — a protiv koga? Sumnje nema: najpre protiv "dužnika" u kome se sad nečista savest tako učvršćuje, nagrizanjem se širi i razrasta kao polip, dok se konačno s nerazrešljivošću duga ne rodi i ideja o nemogućnosti pokore, misao o neotplativosti duga (misao o "večnoj kazni"); na kraju čak i protiv "poverioca", bilo da se pri tom misli na causa prima čoveka, na početak ljudskog roda, na njegovog pretka koji je sad opterećen kletvom ("Adam", "praroditeljski greh", "nesloboda volje"), ili na prirodu iz čijeg se krila rađa i u koju se sad usađuje princip zla ("proklinjanje prirode"), ili na život uopšte koji sad postaje bezvredan po sebi (nihilističko odvraćanje od njega, težnja ka onom ništa, ili težnja ka njegovoj "suprotnosti", drukčijem načinu postojanja, budizam i slično) — dok se najednom ne nađemo pred paradoksalnim i užasnim izlazom u kome je namučeno čovečanstvo našlo privremeno olakšanje, pred genijalnim potezom hrišćanstva: bog koji se sam žrtvuje za krivicu čoveka, bog koji se naplaćuje sam na sebi, bog kao jedini koji čoveka može osloboditi onoga što je za samog čoveka bilo nerazrešivo — poverilac koji se žrtvuje za svog dužnika, iz ljubavi (ko da poveruje u to?), iz ljubavi prema svom dužniku!...

22.

Biće da je već jasno šta se zapravo sa svim tim i ispod svega toga desilo: ona volja za samomučenjem, ona suspregnuta svirepost pounutrašnjenog, u samog sebe suzbijenog čoveka-životinje, zatvorenog u "državu" radi pripitomljavanja, koji je pronašao nečistu savest da bi sebi naneo bol pošto je prirodni put te volje za nanošenje bola bio zatvoren — taj čovek nečiste savesti dokopao se religijske pretpostavke da svoje samomučenje tera do njegove najjezivije okrutnosti i oštrine. Krivica pred bolom: ta misao mu postaje sprava za mučenje. U "bogu" on obuhvata svojstva koja je kadar da pronađe kao krajnje suprotnosti svojim pravim i neodmenjivim životinjskim instinktima, on te životinjske instinkte tumači čak kao ogrešenje o boga (kao neprijateljstvo, opiranje, pobunu protiv "gospoda", "oca", prapretka i početka sveta), on se raspinje između suprotnosti "bog" i "đavo"; on svako ne koje kaže sam sebi, prirodi, prirodnosti, faktičnosti svog bića, pretvara u da, i to smatra za postojeće, telesno, stvarno, za boga, svetost boga, za sud božji, kaznu božju, za onaj svet, večnost, mučeništvo bez kraja, pakao, neizmernost kazne i krivice. To je neka vrsta mahnitanja volje u duševnoj svireposti kojem, svakako, nema ravna; čovekova volja da se oseća krivim i nedostojnim do neiskupljivosti, njegova volja da se oseća kažnjenim a da kazna nikad ne može postati ekvivalentna grehu, njegova volja da najdublju osnovu stvari zarazi i zatruje problemom kazne i krivice da bi sebi zauvek onemogućio izlaz iz ovog lavirinta "fiksnih ideja", njegova volja da postavi sebi ideal — ideal "svetog boga" — pred kojim će nužno biti svestan svoje apsolutne nedostojnosti. Teško ovoj ludoj i žalosnoj zveri zvanoj čovek! Šta joj sve ne pada na pamet; kakva neprirodnost, kakvi paroksizmi besmisla, kakva bestijalnost ideje ne izbija iz nje čim je makar malo sprečena da bude zver čina!... Sve je to zanimljivo preko svake mere, ali u isto vreme toliko mračno i žalosno, toliko preti nervnim rastrojstvom da čovek mora sebe silom sprečiti da dugo gleda u te ponore. Tu je bolest, van svake sumnje najstrašnija bolest koja je ikad dosad besnela u čoveku: — i ko još može da čuje (ali danas niko više nema uši za to!) kako je u toj noći mučenja i besmisla zvučao krik ljubavi, krik najčežnjivijeg ushićenja, spasenja u ljubavi, taj okreće glavu obuzet nesavladljivom grozom... U čoveku je tako mnogo užasnog!... Zemlja je već suviše dugo bila ludnica!...

23.

Ovo neka bude zasvagda dovoljno o poreklu "svetog boga". — Da misao o bogovima ne mora već sama po sebi nužno voditi ovakvom pogoršanju mašte, čijeg se prikaza za trenutak nismo mogli lišiti, da ima otmenijih načina za izmišljanje bogova nego što je ovo samoraspinjanje i samounižavanje čoveka, u čemu su poslednji milenijumi Evrope pokazali pravo majstorstvo — to se, na sreću, još može videti pri svakom pogledu na grčke bogove, te slike otmenih i autonomnih ljudi u kojima se životinja u čoveku oseća obogotvorena, pa nije sama sebe razdirala, nije sama protiv sebe besnela! Ti Grci su se najduže svojim bogovima služili upravo zato da bi odstranili svaku pomisao na "nečistu savest", da bi mogli da uživaju u svojoj slobodi duše: dakle u smislu koji je suprotan načinu na koji se hrišćanstvo poslužilo svojim bogom. Oni su u tome išli vrlo daleko, ta divna i odvažna deca; i niko drugi do sam homerski Zevs ih s vremena na vreme opominje da preteruju u olakšavanju svog položaja. "Čudo!" kaže on jednom — reč je o Egistovom slučaju, o jednom vrlo teškom slučaju —

"Čudo, koliko se smrtnici žale na bogove!
Zlo im dolazi jedino od nas, misle oni; a oni sami
Svojim bezumljem stvaraju sebi i preko
sudbine, bedu."*
Ipak se i ovde čuje i vidi da je i ovaj olimpski posmatrač i sudija daleko od toga da se na njih ljuti i da o njima loše misli: "baš su ludi!" tako on misli povodom nedela smrtnika — a "ludost" i "bezumlje", malo "pometnje u glavi", toliko su i Grci najjačeg, najsmelijeg vremena dopuštali sebi kao razlog za mnogo gore i kobnije stvari: — ludost, ne greh! Shvatate to?... Ali čak i ona pometnja u glavi je bila problem — "pa kako je ona uopšte mogućna? Odakle li je samo došla, kod glava kakve mi imamo, mi ljudi plemenitog porekla, sreće, uspešnosti, najboljeg društva, otmenosti; vrline?" — tako se vekovima pitao otmen Grk pred svakom njemu nerazumljivom grozotom i pred svakim nedelom kojima se uprljao jedan od njih. "Mora ipak biti da ga je neki bog zaslepio", govorio je najzad sebi, vrteći glavom... To rešenje je tipično za Grke... Tako su bogovi u ono vreme služili za to da čoveka do izvesnog stepena opravdaju kad čini zlo, služili su kao uzrok zla — oni tada nisu uzimali na sebe kaznu nego, što je otmenije, krivicu...
* Odiseja. I, 32-34.

24.

Završavam trima upitnicima, to je očito. "Da li se ovde zapravo jedan ideal izgrađuje ili se ruši?" možda će me neko upitati... A da li ste se vi ikad dovoljno pitali koliko se na zemlji isplatilo izgrađivanje svakog ideala? Koliko se stvarnost za to uvek morala klevetati i krivo predstavljati, koliko se laž morala posvećivati, savest zbunjivati, koliko se "bog" svaki put morao žrtvovati? Da bi se jedna svetinja mogla uspostaviti, mora se neka druga srušiti: to je zakon — neka mi se pokaže slučaj gde nije tako!... Mi moderni ljudi, mi smo naslednici hiljadugodišnje vivisekcije savesti i samomučenja: u tome imamo svoje najduže iskustvo, možda svoje majstorstvo, u svakom slučaju svoju prefinjenost, svoju iskvarenost ukusa. Čovek je predugo "zlim pogledom" posmatrao svoje prirodne sklonosti, tako da su se one u njemu na kraju čvrsto povezale s "nečistom savešću". Pokušaj u suprotnom pravcu bio bi po sebi mogućan — ali ko ima dovoljno snage za to? — naime da se neprirodne sklonosti, sve one težnje ka onostranom, ka onom što je protivno čulima, instinktima, prirodi, životinji, ukratko da se svi dosadašnji ideali, koji su svi skupa bili neprijateljski prema svetu i životu, čvrsto povežu s nečistom savešću. Kome se danas obratiti s takvim nadama i zahtevima?... Protiv sebe imali bismo upravo dobre ljude; uz to, što je i razumljivo, komotne, pomirljive, sujetne, zanesene, umorne... Šta dublje vređa, šta jače odbija nego kad čovek pokaže strogost prema sebi i kad sebi postavlja visoke zahteve? I opet — kako su svi predusretljivi, kako ljubazni prema nama čim postupimo i "opustimo se" kao sav ostali svet!... Za onaj cilj bili bi potrebni duhovi druge vrste nego što su ovi današnji: duhovi očeličeni ratovima i pobedama, kojima su osvajanje, pustolovine, opasnost, bol postali čak potreba; bila bi za to potrebna naviknutost na oštar visinski vazduh, na zimska putovanja, na led i brda u svakom smislu, bila bi čak potrebna neka vrsta sublimne zloće, do krajnosti samosvesne obesti saznanja svojstvenog istinskom zdravlju; kratko rečeno, bilo bi potrebno upravo ovo istinsko zdravlje!... A da li je ono danas uopšte mogućno?... Ali jednog dana, u nekom vremenu koje će biti jače od ove trule sadašnjosti koja sumnja u sebe, mora nam on ipak doći, spasilac, čovek velike ljubavi i prezira, stvaralački duh, kome njegova bujna snaga ne dopušta da se zadrži bilo gde po strani ili u onostranosti, čiju usamljenost narod pogrešno shvata kao bekstvo od stvarnosti, dok je ona samo uranjanje, ukopavanje, udubljivanje u stvarnost, da bi on iz nje, kad jednom ponovo iziđe na svetlost dana, doneo spasenje toj stvarnosti: spasenje od kletve koju je na nju bacio dosadašnji ideal. Taj čovek budućnosti koji će nas osloboditi od dosadašnjeg ideala isto tako kao i od onoga što je iz njega moralo izrasti, od velikog gađenja, od volje za onim ništa, od nihilizma, taj udar zvona koji objavljuje podne i veliku odluku, koji ponovo oslobađa volju, koji zemlji vraća njen cilj i čoveku njegovu nadu, taj antihrist i antinihilist, taj pobednik boga i onog ništa — on mora jednom doći.

25.

Ali, šta ja tu pričam? Dosta! Dosta! Na ovom mestu priliči mi samo jedno — da ćutim: inače se ogrešujem o ono što je dopušteno jedino nekom mlađem, "budućnosnijem", jačem nego što sam ja — o ono što je dopušteno jedino Zaratustri, Zaratustri bezbožniku...