У годинама када откривамо ко смо, тешко је формирати мишљење, не подложно лакој и радикалној промени. Некада осећамо да поседујемо две суштински различите личности унутар свог тела. Добар Ја и лош Ја. Интровертан Ја и екстровертан Ја. Исус 21. века и отупљени капиталиста... Управо због те подвојености и самим тим непристрасности (или боље речено, пристрасности ка обе стране) тинејџери су можда најзахвалнији за пискарање о моралним дилемама, а поготово о дилемама својих вршњака.
Када капиталиста говори...
„Да ли си видео позив на окупљање у центру против убијања животиња ради крзна?“ - питао ме је узбуђено брат. Било ми је познато о чему се ради. Добио сам обавештење на “фејсу” да једна организација за заштиту животиња пише петицију против узгајања животиња ради крзна у Србији. Планирали су вући крваве бунде центром са гас маскама на лицу, како би скренули пажњу јавности на тај проблем.
„Да“ - одговорио сам мрзовољно
„Да ли ћемо ићи?“ Тада сам био у нехуманом расположењу. Лош Милош је почео говорити:
„Да, можемо ићи показати им средњи прст.“ „ Молим, шта?“
„ Није ме брига за те животиње. Шта мислиш какви ће људи тамо протестовати?“ Застао сам и сам себи одговорио на питање које сам, уосталом, себи и поставио:
„Људи који немају праве проблеме. Утописти. То су исти људи који траже права за хомосексуалце и штите планету од погубног утицаја дезодо-ранса у спреју, само зато што је то забавно.“ Добар Милош се почео тихо бунити. Та, ја нисам хомофоб и разарач сопствене планете. Међутим, лош Милош је био гласнији... „У тој организацији нећеш наћи ниједног ратног ветерана, него гомилу финих домаћица које су се досетиле да би било лепо да буду мало добре.“ Ух, сад сам женомрзац. Но, лош Милош није престајао... „Зашто не брину о деци која гладују? Радницима и пензионерима, којима се месецима не исплаћују доприноси? То су људи и мора се знати ко има приоритет. Дете или лисица?” Овај свет просто тако функционише. То је тај систем који доноси бржи напредак. Чиниш све што ће ти донети већи профит, макар то подразумевало и убијање животиња. То је капиталистички дух.“ Као финални производ лошег дела моје личности остао је бездушни капиталиста. С обзиром да сам отерао брата који је схватио да нема смисла расправљати са мном, остао сам сам са својим капиталистичко – потрошачким мислима и нечим новим – немирном савешћу.
У каквом свету желимо да живимо?
Истина је да данас није битно, баш као што је ретко кад било, да ли је неки новац натопљен крвљу. Чак ни људском, док се одговорност према животињама готово ни не разматра озбиљно. Истина је да живимо у свету где се племенитост сматра глупошћу, а саосећање неспретношћу. Савремени човек је егоиста, потрошач или отупљени глупак. Углавном колективан тип (куд све овце, туда ћу и ја). Но, да ли је егоизам савременог човека потребан? Није ли доста људи умирало за нацију, веру или љубав? Зар може бити толико погрешно што људи данас, коначно, мисле и на себе? Са друге стране, колико далеко то треба да иде? Што се овог света тиче, могло би ићи у бескрај. Међутим, није ли овај свет „помало“ апсурдан? Ово углавном није свет који нам у потпуности одговара. Но, многи људи воле да говоре да немамо други. Напротив, увек га имамо. Он је у нашим главама, без обзира да ли желимо да мењамо свет по угледу на њега или он остаје тамо где је и настао. Требало би покушати при одабиру правог избора руко-водити се сопственим унутра-шњим светом. Ослушнуо сам свој и схватио да мој свет не би прихватио тортуру животиња зарад нечијег луксуза. Наравно да то није највећи проблем на свету и да мене више жуљају други, битнији проблеми. Но, одлу-чио сам, да ако се неко већ бави тим проблемом, нема разлога да не по-држим акцију и овај свет учиним мало мање суровим за животиње. Потписао сам петицију и чак сам купио беџ који се противи ношењу крзна. Можда сам испао наиван, што верујем да ће „велики“ људи учинити нешто хумано. Можда сам смешан са својим беџом госпођама у раскошним лешевима. Несхватљив прагматичним и практичним људима, послушницима стварног света који покушавају да приграбе што више искључиво за себе. Кога је брига! Послушао сам свој унутрашњи свет. Захваљујући ситним корацима које чиним он ће једног дана постати стваран.
Милош Ковачевић
Нема коментара:
Постави коментар