Da li sam dovoljno srbin da prođem Bulevarom?

Baš kao što vas pri požaru ili nekoj drugoj nepogodi niko ne pita koje ćete cipele nazuti ili kaput ogrnuti već bosonogi istrčavate, što brže, iz kuće, tako i u svim ostalim vanrednim situacijama nemoguće je brinuti o detaljima.
U ratu, ne postoje delikateni prelazi. Postoje oni i mi. Finese između ta dva tabora ostavljaju se mirnodopskom vremenu kada je anomozitet manji, a vremena i volje za istraživanje istih ima na pretek.

VAŽNO OBAVEŠTENJE:

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre:
Srbija je u ratu.
Vrlo je bolno što to, međutim, samo ja primećujem. Virdžinija Vulf se ubila zgađena ratom. Toliki bol utiče na moje rasuđivanje takođe, a pogotovo na sećanje. Ono se pretvorilo u hrpu slika bez reda i smisla.
Izdvojio bih pet najupečatljivijih:

Prva slika: Beograd gori, ja igram monopol.
Sada se pitam da li je tada počeo rat ili dan ranije kada su srpske dveri pozvale na " nenasilnu" porodičnu šetnju.

Druga slika: Huligani osvajaju Evropu. Invazija na Đenovu.

Treća slika: Dečak sa dugom kosom je napadnut u Novom Sadu.
Razlog napada: Njegova kosa.

Četvrta slika: Bulevar Oslobođenja mi se čini nebezbedniji nego ikad. Da li će ga preći? Da li će me primetiti? Da li sam ja sledeći?
Čuvari srpstva u šuškavim trenerkama, pijačarskim patikama i kapuljčama na glavi kreću se u čoporima. Ja sam sve što oni nisu. Njihov antipod. Da li sam dovoljno srbin da prođem Bulevarom?

Peta slika: Vraćamo se T. i ja sa " Šišanja". Ukazuje mi na posledice invazije na Beograd - razbijeni izlozi.
Pod utiskom od filma vičem: " Ko jebe Srbiju!"

Rat prve i druge Srbije u pet slika.
Rat sveštenika, naroda, huligana, Guče, ćirilice, Emira Kusturice, nacionalizma, srpstva, tradicionalizma i rusofilije protiv nevladinog sektora, građanstva, EXIT-a, Biljane Srbljanović, latinice, individualizma, evropeizma i liberalizma.
Ne treba biti genije da se shvati u koji tabor ide Vasko Popa i njegova pesma " Kalenić"

KALENIĆ (Vasko Popa)

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

On naravno nije oličenje prvog tabora, ali u mirnodopskim vremenima. Baš kao što je ćirilica obično pismo. Naravno da jeste. Uostalom, ja pišem ćirilicom. No, kad međuprostor u vanrednim situacijama isčezne ona pripada prvom taboru.
Tako se " Kalenić" u vremeni sukoba može tumačiti i savršeno uklopiti u prvi tabor.
Anđeo koji čuva srpski narod uvek je na oprezu i ne vraća mač u korice jer on ima mnogo neprijatelja. Ali zašto anđeo ima toliko problema da nas odbrani. Zašto imamo toliko neprijatelja?
Miloše, kakvo je to pitanje! Pa mi smo nebeski narod. Naše je carstvo nebesko, dok velike sile vladuju prljavim, materijalnim ovozemaljskim svetom. Oni su zavisni. Njihov problem sa Srbijom nije uzrokovan genocidom u Srebrenici ili etničkim čišćenjem na Kosovu. Naš problem sa njima je zasnovan na njihovoj zavisti. No, dobro je pa mi pri sebi imamo anđela koji će nas braniti od njih, zavisnih zlikovaca.
Neki ljudi bukvalno veruju u ovu priču, a uz pomoć nje se gradi ksenofobično, fatalističko društvo gde verska dogma i nacionalizam gospodare zdravim razumom.
Samo neko ko nije svestan da smo u ratu, što mu ne treba uzeti za zlo, je mogao staviti "Kalenić" rame uz rame i samim tim kao ekvavlent " Procesu" ili " Strancu" koji se bavi ljudskom individualnošću, specifičnošću i neprihvaćenošću posmatranu kroz ateističku prizmu. U burnim vremenima to je veliki nesklad.

Naravno da nisam u pravu. Vrlo verovatno pristupam površno, sa predrasudama, vadim iz konteksta i etiketiram. Time, pod izgovorom vanrednog stanja, zaboravljam na najveću vrednost savremenog doba - toleranciju.
No, ne treba se zavaravati da bilo koji drugi učenik ili građanin neće pristupiti delu na isti način čak i u mirnodopskim vremenima.
Pravdam svoju eventualnu nepromišljenost i ostrašćenost ljudskim pravom da budem takav. Ukoliko ljudska prava proizilaze iz ljudskosti, odnosno ljudskog, nije li ljudski osećati strah?
Nije li ljudski mrzeti tiranina, njegove lakeje, pa čak i one indiferentne u vezi njegove tiranije?
Ne mogu se pretvarati da verujem da se oni koji pozivaju na linč protive nasilju.
Ne mogu se pretvarati da u pesmi " Kalenić" vidim plodno tlo za korove poput nacionalizma, ksenofobije i militarizma koji masovno proizvode " čuvare srpstva" sa famoznim kapuljačema na glavama, zbog kojih moj brat pati, moj drug je napadnut, a ja drhtim od straha.

Happy End

Pisano u Sarajevu. Najverovatnije posle prekucano i objavljeno na blogu.
U jednom sam od onih sterilnih, fancy kafića. Novi dizajn šoljica i njihovih tanjirića je smeten. Dopada mi se ( čuj, kad se meni nije dopadalo nešto što je smeteno). Bit će pravi hit! Ima i pravo mesto za keksić. "Pravo" ljudi u Sarajevo često govore. Preveo bi ga kao zaista, stvarno, de facto.
No, kada smo kod šoljica, seća li se iko male okrnjene šoljice iz " Lepotice i zver"? S obzirom da sam imao priliku pre nekoliko nedelja pogledati par Diznijevih crtanih filmova, racionalno ih analizirajući, shvatio sam koliko mogu biti bizarni, no s druge strane uspeo sam povezati, konkretno već pomenutu " Lepoticu i zver", sa predstavom sebe, Srbije i predstojeće, većini već poznate, parade ponosa.
Dakle, počnimo. Crtani počinje u vitražu. Princu, plemiću ili samo razmaženom bogatašu na vrata kuca odvratna starica, traži mu nešto il šta već. On je otera, a ona baci kletvu na njega, njegov zamak i čitavu poslugu.
Čekaj malo matora!
Kao prvo, da je na mene svaki prosjak bacio kletvu zato što sam mu zalupio vrata ispred nosa do sad bih bio tiranosaurus, a ne obična zver.
No, ajde da kažeš. Popularno može joj se Ona ima moći, naši Romi jedva govore srpski. Ne može se baš porediti.
Opet, zašto poslugu? Razumem razljutio je princ, ali šta je posluga tu kriva?
Draga, da kolektivna krivica postoji Srbi bi već stoput bili genocidni narod, a ukoliko bi Miškovića osudili za lopvluk zajedno sa njim bi morala u ćuzu svaka kasirka koju je zaposlio.
Dalje nas priča vodi u neko raspevano selo. Čitaj Srbija. Tu je neka devojka, odnosno lepotica i glavna junakinja po imenu Bel i ona čita knjige, seljaci je ne kontaju i mašta o nekom drugom, boljem svetu. Ja se momentalno indentifikujem sa njom.
Ona ima uvrnutog ćaleta čija sranja mora da ispravlja i tako ona sticajem okolnosti postaje taoc zveri. No, eto, njoj je tamo lepo. Ima veliku bibilioteku, posluga, odnosno posuđe i nameštaj su divni, a i zver se trudi i tako vremenom ona njega nekako zavoli. Paf! Zavoli. Hmmmmm... Ona zavoli zver. Nešto kao životinja. TA DEVOJKA JE ZOOFIL! Niko to nije primetio?
Još sve peva pesmicu na snegu, poput neke sedmakinje, kako se zaljubljuje u njega. Hej, devojko bolje se zapitaj za svoju seksualnost.

Opet njen smotani ćale uprska stvar.
Gaston ( gari koji se pali na Bel) nađe interes da popali masu, napriča im da će im zver pojesti decu i da u tom zamku žive nakaze i da ih treba poubijati. Bel ih brani. Objašnjava im kako je zver zapravo divna, ali nju, jelte, niko ne sluša i kreću u napad na zamak.

Uz sledeće korekcije lako se uviđa povezanost između naše sadošnjosti i crtanog filma:

Gaston - razne fašisoidne vođe koji iza čitave propagande imaju dakako sopstveni interes.

Seljaci - razni navijači, dokona, priglupa, izmanipulisana masa

Zver, njegova posluga pretvorena u nameštaj i posuđe - GLBT populacija

Bel - tu i tamo po koja individua liberalnih shvatanja, nevladin sektor itd.

Znači čita se ovako:

Razne fašisoidne vođe nađu privatni interes da izmanipulišu razne navijače da su gejevi bolesnici koji samo snižavaju natalitet,šire AIDS i još hoće paradirati našim hetero ulicama. Shodno tome, da ih sve treba poubijati ili bar dobro nalemati. Nevladin sektor i individue koji su pročitale više od dve knjige u životu ih brane, objašnjavaju im da je izbor partnera spada u osnovne ljudske slobode i prava, no razularena masa ih, baš kao i Bel, ne sluša i oni kreću u napad na paradu.

Dalje u crtanom zver se skoro predaje, no kada ugleda Bel on skuplja snagu i nekako napuca Gastona. Posle se, zahvaljujući lepoticinoj ljubavi zver pretvara u princa.

HAPPY END

Tako je bilo u crtanom filmu. Kakav nas END u stvarnosti očekuje saznaćemo za nekoliko dana. Ja navijam za happy end. No ko sam ja. Samo još jedan zoofil više. Čovek koji bi trebao da se zapita nad svojom seksulnošću i uverenjima. No čak i da gejevi jesu smeteni, kao što rekoh na početku posta za šoljicu, kada je to bilo da se smeteno meni nije dopalo.