Sve je u redu. Čak i pišem uredno.
Sedim u čistom, finom, bezvučnom autobusu na glavnoj beogradskoj stanici.
Evo kreće. Razmenio sam poruku sa dragom osobom, bezuspešno pokušao da dobijem vlasnicu kofera i evo sad ću...kljuknuo sam bendžos iako sam već smireniji.
Sve će biti lepo, jednostavno i lako. Čak su pustili stranu muziku u ovom finom autobusu koji ima čiste zavese!
Voda je pored mene. Koštala je 70 dinara!
" Hvala."
" Ima na čemu, lihvarko!"
Drago mi je što sam se usudio i uspeo sam da putujem od Kovačice da Novog Sada. Ovo je velika stvar za mene. Bio sam hrabar ( ili suviše lenj da se spakujem sinoć) i odbio da se budim ranom zorom i da prupustim postaviti pitanje Latinki Perović koje je bilo ništavno da ga apsolutno ne mogu setiti.
Ti ne moraš ići ni sa kim.
Ne moraš nikog vući za suknju.
Ti ćeš za dva meseca imati 18 godina.
Moraš da ideš sam jer tada možeš da putuješ kako hoćeš, kad hoćeš i da konačno dokažeš sebi da si samostalan i nezavistan.
NEZAVISTAN!
Hiljadu smajlova od umora nesposoban da ih napravim.
Obavezujem da ču ovaj moj "putopis" ( pod prigodnim nazivom o kom ne mogu sada da razmišljam) i " Tregere" objaviti na blogu.
Svira " Beli labude..."
Milion osmeha... Jedan sam zaista napravio.
Нема коментара:
Постави коментар