Klavir i JK

Nekako sam opet bio na krševitim plažama Crne Gore. Javljam se tamo kao reakcija na skorašnje letovanje u toj zemlji. Ona i u mom snu, a i van njega nalikuje na rusku koloniju. Vladavina ruske mafije je bukvalnije u mom snu i oni često ubijaju turiste po plažama. Jahta, na njoj dva momka sa puškom i PALI! Tako sam ja, kao svaki pravi turista, doživeo par tih PALI! Zgrožavao sam se.

" Odakle im pravo!?"

No ljudi oko mene su me uveravali kako je to najnormalnija stvar. Nije najprijatnija, ali svakako je normalna. Poredili su je sa kišom. Ne možeš kiši reći:

" Odakle ti pravo da padaš?"

Tako sam jednom prilikom ostao jedina živa osoba na plaži. Nisam više mogao. Nisam nikoga okrivljivao. Njihovo PALI! sam zaista posmatrao kao kišu. No, opet, isuviše mi je smetalo.

" Ne mogu misliti i plašiti se svaki put da li ću ostati živ kad odem na plažu!"

Ostao sam u hotelu i tada, u hotelskoj sobi, je počelo suđenje. Ne znam zašto mi se sudilo, tako da je sve poprimilo Kafkinu atmosferu. Stalno me je neka neverovatno iritantna žena spopadala sa sumanutim pitanjima. Mrzovoljno, ali istinito sam joj odgovarao sve dok nisam shvatio da sudije nema. Nikad ga nije ni bilo.

" Ali...gde je sudija?"

" Ah, ovo suđenje nije zamišljeno tako. Zamišljeno je kao razgovor između nas dvoje."

" Ko će presuditi, ko će proveriti da li lažem ili izmišljam?"

" Pa zapravo, niko." rekla je uz glupi smešak.

Žena je bila raskrinkana i Kafka je nestao iz sobe. Sada je tu bio klavir. Klavir i JK. Ja sam malo lupao po klaviru praveći se da sviram neku ultrazahtevnu kompoziciju, a potom objašnjavao Karleuši da je dizajn flajera za njen nastup katastrofalan.
Ona je odobravla i nekako se učinila prijatna i fina. Opomenuo sam sebe da više ne pričam loše o njoj.
U sobi smo bili V., D. i ja i njih dvoje su valjda pričali kada se Č. iznervirao. Verujem da sam to sanjao iz moje opterećenosti mailom koji očekujem od Č.-a.
Posle toga je V. otišla do kuhinje, a D. je počeo da priča o sreći i nesreći ljudi. To me je podsetilo na jednu moju filozofsku teoriju, pa sam se uključio. Kada sam shvatio da on zapravo priča moju toriju počeo sam da odobravam. No, to, kao da ga na izvesnu stvar podseti i on mi reče pažljivo: " Želim da znaš. Tamo će biti L."
Svi učesnici škole ljudskih prava bi trebali biti učesnici jednog snobističkog, velikog prijema gde bi im se dodelile diplome. L. tako nije imao veze sa tim pravima. Šta više, protiv takvih kao što je on, mi se borimo.

" O, D. Imao sam velikih problema sa L."

" Znam, zato ti kažem. No, nemoguće je da se sretnetne među toliko ljudi. Tamo konobari sa leptir mašnama nose poslužavnike sa hranom. Svi večito dolaze gladni. Znaš, to je doručak..."

Dok je on brbljao nešto krajnje nebitno, ja sam se probudio.






U susret češćem zapisivanju svojih snova....