Dokaz da umem ozbiljno tipkati po tastaturi!

Nikolaj Velimirović, uticaj na crkvu, građanstvo i političke elite


Nikolaj Velimirović među građanstvom, kao i političkom elitom Srbije budi posve drugčije, često potpuno suprotne utiske i mišljenja. Nesporno je međutim da je on kontraverzna ličnost koja i danas ima određeni uticaj, čini mi se kod stanovništva veći, nego što je to slučaj sa političkim elitama. Njegove knjige su literatura haških optuženika. On je uzor mladima po klerofašističkim, ultradesničarskim organizacijama. Njegove knjige su prodate u više od milion primeraka. Iako više od pola veka mrtav on utiče na naše živote i zato sam odlučio proučiti njegov politički angažman, nekadašnji, kao i sadašnji uticaj i napisati ovaj esej. Trudio sam se da se moj esej bazira na činjenicama, radi, što objektivnije i snažnije argumentacije mog stava o Nikolaju Velimiroviću.

Kako bismo razumeli politički angažman Nikolaja Velimirovića moramo imati jasan pogled na njegov život i dela i uzeti u obzir, logično, da je on odgovoran za njih. No, čak i te normalnosti su Velimirevićevi obožavatelji spremni da ga amnestiraju o čemu će biti reči u daljem tekstu. Zašto je to tako? Zašto određene elite, ili bolje rečeno delovi tih elita, konkretno političke i crkvene ( Amfilohije Radović, Artemije Radosavljević, Atanasije Jevtić i Irinej Bulović) vide u njemu, kako ga je nazivao njegov saradnik Justin Popović „ trinaestog apostola“ „ svetim srpskim jevanđelistom“ „ najvećim Srbinom posle svetog Save“. Dok ga drugi deo građanstva, šačica intelektualaca ( Nebojša Popov, Mirko Đorđević, Radmila Radić, Olivera Milosavljević, Filip David, Ivan Čolović i drugi), medija ( Danas, Vreme, Republika, B92, Peščanik) i jedan broj nevladinih organizacija među kojima je najotvoreniji Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji vidi kao antisemitu, reakcionara bliskom kako srpskim tako i nemačkim nacistima.
Stav o Nikolaju Velimiroviću, kao čoveku vrlo bliskom tadašnjoj nacističkoj vlasti nije bez osnova.
Rođen je u pravoslavnoj, zemljoradničkoj, tradicionalno – patrijarhalnoj porodici u kojoj se nadasve poštovao autoritet oca. Kasnije se školuje na Zapadu. Njegov politički angažman i snažan nacionalizam javlja se sa prvim svetskim ratom, što posle ishoduje saradnjom sa nacistima.
On je bio prijatelj Dimitrija Ljotića, a izmađu njegovog bogomoljačkog pokreta i Ljotićevog Zbora postojale su jasne veze. 1940. kada je sam Zbor zabranjen, a Ljotić bio u bekstvu, Velimirović je napisao protesno pismo Dragiši Cvetkoviću gde, između ostalog, brani Ljotića rečima da „ su njegova vera u Boga i njegov karakter dovoljna odbrana“. No, u leto 1941. kada je Velimirović uhapšen, Ljotić je tri puta apelovao da se pusti, a kao glavni argument je iznosio da je Velimirović više puta govorio pohvalno o Adolfu Hitleru. On ne samo da je govorio pohvalno o Hitleru, nego ga je poredio sa svetim Savom:

„ Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji
je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan
hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik
poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.”
Izdvojio bih i objašnjenje Velimirovićevog predavanja, Mirka Đorđevića, sociologa religije, poznatog kao dobrog poznavaoca crkvenih prilika u Srbiji:

“1935. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu Nikolaj Velimirović, danas već kanonizovan od države, održao je čuveno predavanje pod naslovom Nacionalizam Svetoga Save. Tako je Nikolaj stvorio predstavu da je svetosavlje moguće svesti na srpski nacionalizam. Ne, srednji vek ne poznaje kategoriju nacionalizma, ni u kojoj ravni, prema tome Sveti Sava nema nikakve veze sa nacionalizmom. Bilo je potrebno nekome da od svetoga Save načini nacionalistu. Videlo se da je predavač, Velimirović u nedostatku argumenata iz Svetog Save svojim slušaocima ponudio jedno objašnjenje koje se svodi na to da je svetosavska ideja u XII i XIII veku toliko uzvišena da je niko do sada nije shvatio, osim velikog vođe Adolfa Hitlera i on mu tu odaje priznanje.”

Pored “ Nacionalizma svetog Save”, izuzetno kontraverzna je i njegova knjiga “ Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor” koju je napisao u zarobljeništvu u Dahau:

„To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda(…) Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti (...) Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. “

Velimirović je nakon drugog svetskog rata živeo u Americi, gde je i umro. U komunističkoj Jugoslaviji nije bilo mesta za njega. Marginalizovan je i isprva okarakterisan kao izdajnik, agent Zapada i strani plaćenik čak i u tadašnjem Savezu udruženja pravoslavnih sveštenstva. Tek kasnije je počelo o njemu da se priča kao o kolaboracionisti i antisemitu.
Devedesetih, njegove knjige počinju da se izdaju, pre svega zahvaljujući SPC. On postaje popularan među građanstvom, inteligencijom ( SANU i Udruženje književnika), vojskom i političarima ( Vojislav Koštunica, Vuk Drašković, Vojislav Šešelj itd.). Javlja se niz desničarskih organizacija ( Obraz, Dveri srpske i Sveti Justin Filozof itd.) koje i dan danas doprinose nestabilnosti društva i nesigurnosti građana Srbije.
Njegova popularizacija je bila planirana. Kontraverze vezane za njega su negirane, prećutkivane, a katkad je znao biti amnestiran za njih. Bilo slučajeva kada se snažan antisemitizam u knjizi “ Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor” pravdao njegovim zarobljeništvom u Dahau, što je suludo, jer je Velimirović, baš kao i Jevreji bio žrtva nacista. Suludo je, osim ukoliko Velimirović nije bio tolika žrtva, kolika bi neki veleli da je bio. Postoje dokazi da je u Dahau imao povlašćen status. Hranio se hranom kojom su se hranili oficiri, njegove prostorije se nisu zaključavale, dozvoljeno mu je bilo da nosi mantiju i bradu itd.
Njegova popularnost u Srbiji dostiže vrhunac njegovom kanonizacijom 2003.
U povelji kojom se označava njegova kanonizacija kao čudo koje je ostvario se navodi da je, pored njegovog “mučeništva” u Dahau on tamo video i boga.

“ Kada je prorokovao – Nikolaj je grmeo, kada je molio – Nikolaj je lečio, kada je pisao – Nikolaj je prorokovao” , Predrag Dragić – Kujik, urednik književnih novena.

Jedan vernik bi stoga trebao da donese sledeći zaključak:
Nikolaj Velimirović prorokuje. On je prorok koji, mučen u Dahau, je video boga, a zatim proročki napisao knjigu “ Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor”. U toj, knjizi, izmađu ostalog, ima vrlo problematičnih, antisemitskih i antievropskih delova.To nisu samo reči jednog vladike, već s obzirom da je Nikolaj prorokovao, to su božije reči. Dakle, bog nam jasno poručuje da treba mrzeti jevreje i Evropu, šta više on ih smatra decom đavola.

Ono što možemo da uvidimo jeste da se malo šta promenilo u svesti srpskog građanstava u proteklih 60 – 70 godina, čak i pod ateističkom, ne nužno opravdanom, no svakako postojećem uticaju komunističkog režima. Crkvi se i dalje nekritično i dogmatično veruje. Politička elita se plaši crkve i večito pokušava da koketira sa njom zarad naklonosti birača. Tu dolazimo do problema stanovništva. Problem neobrazovanog, konzervativnog, autoritarnog, predmodernog, patrijarhalnog, ruralno društva. Društva koje nema potencijal da ostvari zdravu demokratiju. Ono se nikada nije ni izborilo za nju kao što je to bio slučaj na Zapadu. Ona je došla spolja ili odozgo, sa samom političkom eltom, dok građanstvo nikada nije osetilo stvarnu potrebu za njom. Niti je sada oseća. Ono je suštinski ne shvata.



Izvori:

Peščanik III ByfordJovan “ Mit o Nikolaju”
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Ogledi 6 Jovan Byford “ Potiskanje i poricanje antisemitizma”
Vladeta Jerotić “ Vera i nacija”
Peščanik, Dogodine na Gazimestanu
Nikolaj Velimirović “ Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor”
Nikolaj Velimirović “ Nacionalizam svetog Save”