Da li sam dovoljno srbin da prođem Bulevarom?

Baš kao što vas pri požaru ili nekoj drugoj nepogodi niko ne pita koje ćete cipele nazuti ili kaput ogrnuti već bosonogi istrčavate, što brže, iz kuće, tako i u svim ostalim vanrednim situacijama nemoguće je brinuti o detaljima.
U ratu, ne postoje delikateni prelazi. Postoje oni i mi. Finese između ta dva tabora ostavljaju se mirnodopskom vremenu kada je anomozitet manji, a vremena i volje za istraživanje istih ima na pretek.

VAŽNO OBAVEŠTENJE:

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre:
Srbija je u ratu.
Vrlo je bolno što to, međutim, samo ja primećujem. Virdžinija Vulf se ubila zgađena ratom. Toliki bol utiče na moje rasuđivanje takođe, a pogotovo na sećanje. Ono se pretvorilo u hrpu slika bez reda i smisla.
Izdvojio bih pet najupečatljivijih:

Prva slika: Beograd gori, ja igram monopol.
Sada se pitam da li je tada počeo rat ili dan ranije kada su srpske dveri pozvale na " nenasilnu" porodičnu šetnju.

Druga slika: Huligani osvajaju Evropu. Invazija na Đenovu.

Treća slika: Dečak sa dugom kosom je napadnut u Novom Sadu.
Razlog napada: Njegova kosa.

Četvrta slika: Bulevar Oslobođenja mi se čini nebezbedniji nego ikad. Da li će ga preći? Da li će me primetiti? Da li sam ja sledeći?
Čuvari srpstva u šuškavim trenerkama, pijačarskim patikama i kapuljčama na glavi kreću se u čoporima. Ja sam sve što oni nisu. Njihov antipod. Da li sam dovoljno srbin da prođem Bulevarom?

Peta slika: Vraćamo se T. i ja sa " Šišanja". Ukazuje mi na posledice invazije na Beograd - razbijeni izlozi.
Pod utiskom od filma vičem: " Ko jebe Srbiju!"

Rat prve i druge Srbije u pet slika.
Rat sveštenika, naroda, huligana, Guče, ćirilice, Emira Kusturice, nacionalizma, srpstva, tradicionalizma i rusofilije protiv nevladinog sektora, građanstva, EXIT-a, Biljane Srbljanović, latinice, individualizma, evropeizma i liberalizma.
Ne treba biti genije da se shvati u koji tabor ide Vasko Popa i njegova pesma " Kalenić"

KALENIĆ (Vasko Popa)

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

On naravno nije oličenje prvog tabora, ali u mirnodopskim vremenima. Baš kao što je ćirilica obično pismo. Naravno da jeste. Uostalom, ja pišem ćirilicom. No, kad međuprostor u vanrednim situacijama isčezne ona pripada prvom taboru.
Tako se " Kalenić" u vremeni sukoba može tumačiti i savršeno uklopiti u prvi tabor.
Anđeo koji čuva srpski narod uvek je na oprezu i ne vraća mač u korice jer on ima mnogo neprijatelja. Ali zašto anđeo ima toliko problema da nas odbrani. Zašto imamo toliko neprijatelja?
Miloše, kakvo je to pitanje! Pa mi smo nebeski narod. Naše je carstvo nebesko, dok velike sile vladuju prljavim, materijalnim ovozemaljskim svetom. Oni su zavisni. Njihov problem sa Srbijom nije uzrokovan genocidom u Srebrenici ili etničkim čišćenjem na Kosovu. Naš problem sa njima je zasnovan na njihovoj zavisti. No, dobro je pa mi pri sebi imamo anđela koji će nas braniti od njih, zavisnih zlikovaca.
Neki ljudi bukvalno veruju u ovu priču, a uz pomoć nje se gradi ksenofobično, fatalističko društvo gde verska dogma i nacionalizam gospodare zdravim razumom.
Samo neko ko nije svestan da smo u ratu, što mu ne treba uzeti za zlo, je mogao staviti "Kalenić" rame uz rame i samim tim kao ekvavlent " Procesu" ili " Strancu" koji se bavi ljudskom individualnošću, specifičnošću i neprihvaćenošću posmatranu kroz ateističku prizmu. U burnim vremenima to je veliki nesklad.

Naravno da nisam u pravu. Vrlo verovatno pristupam površno, sa predrasudama, vadim iz konteksta i etiketiram. Time, pod izgovorom vanrednog stanja, zaboravljam na najveću vrednost savremenog doba - toleranciju.
No, ne treba se zavaravati da bilo koji drugi učenik ili građanin neće pristupiti delu na isti način čak i u mirnodopskim vremenima.
Pravdam svoju eventualnu nepromišljenost i ostrašćenost ljudskim pravom da budem takav. Ukoliko ljudska prava proizilaze iz ljudskosti, odnosno ljudskog, nije li ljudski osećati strah?
Nije li ljudski mrzeti tiranina, njegove lakeje, pa čak i one indiferentne u vezi njegove tiranije?
Ne mogu se pretvarati da verujem da se oni koji pozivaju na linč protive nasilju.
Ne mogu se pretvarati da u pesmi " Kalenić" vidim plodno tlo za korove poput nacionalizma, ksenofobije i militarizma koji masovno proizvode " čuvare srpstva" sa famoznim kapuljačema na glavama, zbog kojih moj brat pati, moj drug je napadnut, a ja drhtim od straha.